Dom pun nade

 ZATEKLI smo je za radnim stolom, u prostranoj i urednoj dnevnoj sobi. Pisala je, drvenom olovkom, domaći zadatak. Tema: „Slika mog detinjstva“. Nije baš vešta pisanim slovima, pa su redovi u svesci popunjeni - štampanim.
Radi Jelić, dvanaestogodišnjoj devojčici iz Debelje kod Nove Varoši, tako je počeo sedmi dan u novom domu, u porodici Joković, koja ju je prigrlila kao rođeno dete. Umka kod Obrenovca, ulica Milije Stanojlovića 42, njena je nova adresa. Novi život u koji je doputovala iz detinjstva tuge, kada je, posle smrti majke, preuzela brigu o bolesnom ocu i domaćinstvu u trošnoj kolibi gde je znala samo za nemaštinu, hladnoću i naporan rad oko imanja.
O tome u svom domaćem zadatku i Rada je malčice natuknula.
- Pišem kako su me ovde dočekali - kaže ne dižući glavu. - O prošlosti? Ne želim o tome da pišem. Ni da sanjam.
Podigla je glavu tek kada smo sedajući kraj nje sa stolice skinuli torbu. „To je torba moje mame“, upozorila nas je ne dižući glavu.
- Moje mame - ponovila je, upirući pogled u Ljiljanu Joković i brzo nastavila da piše.
Trenutak potpune tišine. Svaka reč, pitanje, bilo šta, suvišni su.
- Prvi susret sa Radom, pred njihovim kućerkom do koga se stiže gotovo neprohodnim putem, uzdrmao me je - govori Ljilja. - Poranila je da nas dočeka. I sve vreme bila je ispred. Obukla je za tu priliku suknjicu. Počešljala se. Malo našminkala.
Ljilja i njen suprug Matija, iako su se sa slikama surovog odrastanja devojčice sudarili u jednom televizijskom prilogu, nisu mogli da veruju da deca u ovom veku mogu da budu prepuštena takvoj stvarnosti.
- I mi i ona želeli smo što pre da odemo iz Debelje - seća se Ljilja. - I, dok smo se vozili prema Obrenovcu, stalno zove naša osmogodišnja Milica. Pita: „Kad ćete, već jednom, da stignete?“ Kada smo stigli... E, tu radost ne mogu da opišem. Možda ovako: kao da su deca iz iste porodice, a nakratko rastavljena.
Dok nam Ljilja sve ovo priča, Rada se uz nju stalno privija. Upija svaku reč. Prati njen pogled. Pokret.
- Suprug i ja smo odluku da Rada bude s nama, da raste s našom decom, doneli nekako spontano - govori Ljilja. - Posle smo odlučili da se i njen tata koji se posle operacije kile oporavlja u bolnici u Novoj Varoši pridruži svojoj ćerki. Imaće smeštaj tu, na stotinak metara od naše kuće, u našem staračkom domu „Vis“. Važno je da jedno drugom budu blizu.
I, taman je još nešto želela da kaže, kroz vrata su utrčala deca. Pravi dečji „orkan“. Iz škole se vratila Milica. Iz vrtića Vukašin. Pred nama susret dva detinjstva: jednog - ničim opterećenog i drugog - sa preteškim bremenom odrastanja. Ali, deca se najbolje razumeju.
Za sreću i normalno odrastanje ovog deteta, čije maleno srce pamti samo gorčinu, ipak je potrebno mnogo truda. To je na prvi pogled sasvim jasno. Rada je išla u školu, a kao da nije. Njeno znanje sa završenim četvrtim razredom, u seoskoj školi u nedođiji, mnogo je ispod znanja njenih vršnjaka ovde. Nema radne navike, a sudar sa civilizacijom i nju je donekle poljuljao. Osim toga, na pragu je i pubertet. Sve to će, sasvim sigurno, Jokovićima otežati rad kako bi se Rada uklopila u novi način života.
- Svesni smo svega - kaže Ljilja. - Ali, uspećemo. Rada je inteligentno dete. Ljubav i volju imamo svi - uveravaju nas na odlasku iz doma dobre nade Ljilja i Matija Joković.

STRUČNA POMOĆ
JokoviĆi su već razgovarali sa školskim psihologom, direktorom. Angažovali su odmah i učiteljicu iz Umke da svakodnevno radi sa devojčicom matematiku, srpski i engleski jezik i sve što je potrebno.

ODLUKU DONELO SRCE
- Pitaju nas prijatelji, poznanici, komšije: „Jeste li dobro razmislili?“ - priča Matija.
- Odgovaram im: „Zašto da razmišljam, odluku je donelo srce.“