Nestao u zakonu

ZOVEM se Slobodan, ali nisam slobodan. Živim ilegalno u svojoj državi. Ne smem da se krećem gde hoću. Ne smem da vozim kola. Ne smem da nedeljom prošetam trogodišnju ćerkicu Mašu Kalemegdanom, da je povedem u Zoološki vrt. Uskraćena su mi građanska prava, i to samo zato što želim da živim - po zakonu.
Gorkim monologom i čvrstim stiskom ruke predstavlja se Slobodan Jovanović (33) iz Dobanovaca, bivši štićenik domova za nezbrinutu decu, a sada radnik “Pepsija”. Moraćemo da mu verujemo, pošto on to nikako ne može da dokaže, jer već dve godine - nema ličnu kartu. Niti može da je dobije, bar ne na način na koji misli da bi trebalo.
A taj način, čini se, vodi ga samo u unapred izgubljenu bitku sa državom, koja traje već dve godine. Osetio je Slobodan jezu birokratije na mnogim adresama: u policijskim stanicama u Surčinu i Zemunu, gradskom SUP-u, Ministarstvu za ljudska i manjinska prava, kancelariji zaštitnika građana...
- Ličnu nemam, jer nemam prebivalište, bez kojeg ne može. Rešenje je da se prijavim fiktivno, kod bilo koga. Nisam to hteo. Znam da pola Beograda tako živi, i tako krši zakon. Ja neću - počinje priču Slobodan. - U policijskoj stanici u Zemunu nagovarali su me baš to, da se fiktivno prijavim. Kod bilo koga. Posle toga su mi dali rešenje da ne može da mi se izda lična karta. Ja sam, verovatno, jedini Srbin koji to ima napismeno. Onda su u OUP u Ljermontovoj oborili to rešenje, rekli da sam u pravu i da mora da se nađe način da ja, ipak, dobijem ličnu. Samo što još nisu utvrdili kako. Možda da, kao u Evropskoj uniji, sve koje su u mojoj situaciji prijave u nekoj ustanovi.
Nije uvek Slobodan bio tako uporan, reklo bi se - do granice tvrdoglavosti.
- Jednom sam odlučio da se prijavim da kao živim kod prijatelja. Ali, njemu je pre toga umro otac, a ostavinska rasprava nije bila završena - počinje priču o peripetijama. - U policiji su mi tražili da, bez obzira na sve, dovedem vlasnika nekretnine, kako bi potvrdio da ja tu stanujem. “Tražite od mene da dovedem mrtvog čoveka?”, zgrozio sam se. Tada sam čvrsto odlučio da sve želim po zakonu. Bez varanja, bez prevare.
Imenjak “prvog srpskog Slobodana” ovaj obavezni dokument imao je samo od 2005. do 2007. Tada je živeo sa suprugom u kući u Jakovu. Kada su se rastali, supruga ga je odjavila.
Zašto se, pitamo ga, ipak ne prijavi kod gazde kod kojeg trenutno iznajmljuje sobu?
- To nije rešenje, jer ću se verovatno opet uskoro seliti. A verujte mi, malo je ljudi danas koji uopšte hoće da te prijave. Čak i ako su ti prijatelji - oporim glasom kaže Slobodan. - Plaše se, valjda, da će oni morati da odgovaraju ako ja nešto loše učinim...

USTAVNI SUD
USTAV mi garantuje pravo na identitet i ličnu kartu. Zakon kaže da moram da je imam. A ja ne mogu da je dobijem - uporan je Slobodan. - Zato ću, na preporuku Ministarstva za ljudska i manjinska prava, pisati Ustavnom sudu, koji će da oceni ustavnost Zakona o ličnim kartama.

SAVETI OMBUDSMANA
U kancelariji ombudsmana su mi rekli da ovako težak problem nikada nisu imali. I imali su jako glup predlog: da dam otkaz na poslu i postanem socijalni slučaj. Tada bi mogli da me “ubace” u Prihvatilište za odrasla lica u Kumodražu i izdaju mi ličnu na tu adresu. Nisam prihvatio. Neću da budem “socijala”. Ja od svoje plate živim i plaćam mesečnu alimentaciju za ćerkicu Mašu, koja sada ima tri godine - jasan je Slobodan.