Đavolja varoš, srpski kandidat za svetsko čudo, ima ”konkurenciju”, i to - na domaćem terenu. Na krajnjem jugoistoku Srbije, tik uz granicu sa Bugarskom i Makedonijom, u planinskim vrletima trgoviškog kraja, godinama prkose moćne kupaste stene nalik onima kod Kuršumlije. I ime im je slično, ovo naselje takođe ima ”veze” sa đavolima - zove se Vražji kamen.
Vražji kamen udaljen je od Trgovišta samo dva kilometra. Do njega nije lako stići, kameni put vijuga uz kanjon reke Pčinje. A onda, na nadmorskoj visini od 800 metara, u blizini sela Donja Trnica, putniku namerniku zastane dah - muzej pod vedrim nebom! Kuće od kamena, blata i pruća, desetak kamenih kupa visokih pedesetak metara i crkva. Tu niko ne živi, u crkvi se niko ne venčava, a sve zbog legendi da je to ukleto mesto i, što kažu ljudi iz ovog kraja, ”đavolja rabota”.
Mnogo je legendi kako je nastao Vražji kamen. Meštani Gornje Pčinje prepričavaju jednu od njih, po kojoj su đavoli nameravali da preokrenu tok Pčinje da teče prema Bugarskoj, pa su pokušali da spoje obale ove reke. Kidali su čitave stene sa okolnih brda, ali ćudljivu reku nisu uspeli da ukrote. Videvši da su čak i oni nemoćni, a i kamenja im je ponestajalo, uputili su se prema Kosovskom Pomoravlju, u Končuljsku klisuru. I baš tu su naišli na najveću stenu. Uprtili su je na leđa i vratili se da još jednom pokušaju da pobede prirodu. Usput su često zastajali i odmarali se, jer je stena bila preteška i za njih. Kad su stigli do sela Klinovac začuli su se prvi petlovi. Uplašeni da ljudi ne otkriju njihove namere, bacili su stenu pored neke vodenice. Tako je, prema jednom predanju, nastao Vražji kamen.
Druga legenda, pak, pripoveda o tome da su Pčinjani godinama zidali crkvu pored reke. I kao u pesmi ”Skadar na Bojani” (samo su tamo vile bile pakosnice), sve što bi oni tokom dana sagradili, đavoli bi tokom noći odnosili i ostavljali na Vražjem kamenu. Navodno su bili ljuti na seljane jer ih nisu dovoljno poštovali. Kako god, na Vražjem kamenu ostala je crkva.
A za to što se u crkvi niko ne venčava Pčinjani takođe imaju objašnjenje. U davna vremena zavoleli su se momak i devojka iz Donje Trnice. Roditelji, i jedni i drugi, nisu odobravali tu vezu. On je bio jedinac iz najbolje kuće u selu, a ona lepotica kakvoj nije bilo ravne u celom kraju, ali siromašna. Bez obzira na ljutnju roditelja dvoje mladih rešilo je da svoju ljubav ozvaniči. Roditelji nisu imali kud, te su rešili da naprave svadbu kakva dolikuje.
Venčanje je obavljeno u već pominjanoj crkvi na Vražjem kamenu. Kad su izašli iz crkve mlada i mladoženja uzjahali su, prema običaju, okićene konje. Međutim, njegov konj, uplašen od vike i svirke svatova, pojurio je prema provaliji i survao se, zajedno sa mladoženjom na leđima. Videvši to, mlada je skočila sa svog konja, potrčala prema litici i bez razmišljanja skočila. Tako se veselje očas pretvorilo u žalost. Od tada se, tvrde Pčinjani, u ovoj crkvi više niko nije venčao.
Uprkos legendama i pričama o tome kako je ovo mesto ukleto, narodom se proširilo i verovanje da boravak u ovoj crkvi leči neplodnost.
Kako god, pred lepotom ovog mesta zastaje dah. A kad čovek sve to vidi svojim očima ne može a da ne pomisli da je to ”đavolja rabota”. Uostalom, zar se ne kaže ”đavolski lep”?