MIJO, čoveče, kuća ti gori! - vikao je u slušalicu komija Miodraga Arsića.
Video je požar odozgo, s brda.
Kao oparen, u čarapama, skočio je Miodrag, poskakala su deca i žena Desa. Najmlađi Boban (10) počeo je da čupa kosu:
- Ne izlazi tata, neka gori! - molio je dečak.
Pala je noć na Kosovo, ko zna koja noć po redu za srpski kosmetski živalj. Ovo su Grace, danas mešovito srpsko,albansko selo, opština Vučitrn. Nekad je drevno selo bilo samo srpsko, kao što je oduvek ovde njihova zemlja s koje su ih izgonili, kad god je proključao albanski "ibermenjiš". Ali su se vraćali Srbi, na ognjišta predaka da sačuvaju koren svoj i lozu.
Grace pre dve noći:
- Večerali smo, u bratovljevoj kući, u koju smo se posle pogroma, pre devet godina vratili, a naša, u ovom istom dvorištu, koju smo popravljali, planula je - priča Miodrag. - Ma, za tren je sve buknulo: stolarija, alat koji sam unutra imao. I brašno. I žito. Nikad ne mogu da zaboravim taj miris žita koje gori!
Brzo su stigli vatrogasci i kosovska policija. A, opet kasno:ostali su samo zidovi i nagorele grede, koje popuštaju pod starim crepom.
Ko je Arsićima zapalio kuću? U gustom, kosovskom mraku, još nema odgovora. A, ne zna se da li će ikada stići-
Miodrag govori:
- Ne mogu ni ja da kažem: "Zapalio je taj i taj". Ne znam. Mogu da sumnjam, ali ne mogu da grešim dušu. Sinove imam. Oni ovo, svoje, vole i žele da ovde žive.
Noć Arsića, u kojoj im je planula kuća, ima svoju predistoriju. Ne kažemo da je ona odgovor, ali je moguća slutnja prve vatre u samoproglašenom, nezavisnom Kosovu, na kojoj se decenijama unazad peku srpske, kosmetske porodice.
Ta, ne tako daleka prošlost Arsića, ovako izgleda:
U leto 1999. kada su ovdašnji Srbi proterani do jednog,nijedna njihova kuća nije ostala čitava. Miodrag Arsić seća se tog leta: "Čitavo naše selo bilo je buktinja".
- Opet smo se vratili, lečili ljude i ognjišta, od rana - kaže on. - Onda su došli Albanci, počela je kupovina srpske zemlje i kuća. Nove komšije opasale srpsku imovinu, svih koji su rešili: ne odlazimo pa kako bude.
Opkoljeni sa svih strana našli su se i Arsići. Odozdo, uz ogradu, Albanac kupio obnovljenu srpsku kuću. Prošlog leta došao sa devetoro dece. Odozgo, opet novi komšija. Miodragova kuća na kraju, a dalje - albanska sela: Stanovce i Breznica.
- Dolaze Albanci, pitaju me: "Da ti kupim tvoja kuća i zemlja" - priča Miodrag. - Kaže im: "Nije na prodaju". Opet, eto ih, i opet pitaju: "Kolko tražiš?" Vidim, uporni su, pa odgovorim: "Stohiljada evra". Oni ćute, pa će: "Skupo, uzeli smo neki dan dvospratnicu i 60 ari za 25.000.
Miodrag Arsić ovde prekida rečenicu, ponestalo mu daha, uzima lek.
- Neko može da prodaje svoju kuću i zemlju... Njegovo je. Ja, ne mogu da prodam očev zavet. Neću prokletstvo na sinove. Zovu me braća iz Beograda, kad su čuli za nevolju. Poručuju: "Ako si ti tvrdoglav, sklanjaj barem decu". Ali, kako, kad ni oni neće da se odmaknu odavde.
Smenjuju se slike prošlosti i sadašnjosti Miodraga Arsića. Budućnost su njegova tri sina, koji stasavaju na ognjištu solunca, pradede Grujice. Najstariji, nosi njegovo ime. Student je Fakulteta fizičke kulture, u Leposaviću. Drugi, srednjoškolac, budući medicinski tehničar. Treći, osnovac.
- Ovako sam ga, kao veknu, onog leta u zbegu nosila - seća se Desanka, majka, kako je najmlađeg Bobana, izvlačila iz obruča mržnje. - Imao je nepunu godinu. Pa, posle, kad smo proleće 2004. danima bili izolovani opkoljeni, skočio mu šećer. Dobio nervozu. Zadrhti, sad, i od najmanjeg šuma. Pa, i ova nevolja. Opet velim: neka su nam deca živa, lako ćemo za kuću.
Desa govori, a drhti glas, i celo telo drhti. Kao na vetru, za ostanak tek zasađene mladice u voćnjaku.

DECA
OD 120 srpskih domaćinstava, koliko je bilo pre devet godina, u Gracama je danas - 65. Neki otišli, neki prodali imovinu. Ostala je škola, svakog jutra u nju zamiče pedesetak dece.
- Stalno ih prebrojavam. I kažem: dobro je, niko nije otišao - govori Miodrag Arsić.

NJIVE
SRBIMA u Gracu nedostupno je više od 100 hektara najbolje zemlje. A u njive koje obrađuju, ne usuđuju se sami da idu.
- Po dvojica, trojica i oremo i sejemo. Tako, zajedno, i žanjemo. Zasejali smo sve što smo mogli,prošle jeseni i nadamo se novoj žetvi - kažu nam.