Dvorci puni nostalgije

KADA su šezdesetih godina prošlog veka, “trbuhom za kruhom” masovno odlazili u inostranstvo, mnogi Krajišnici su mislili da će u tuđini biti privremeno. Tamo su se, međutim, skućili, stvarali porodice, dovodili zemljake. Već ih četvrta generacija stasava širom sveta.
U zavičaj dolaze samo na godišnje odmore. Podižu velelepne kuće u kojima žive starci.
- Naravno da razmišljamo o povratku. Voleli bismo da i kod nas stvorimo tamošnje uslove za život i rad, pa da Evropu pozovemo u goste i pokažemo joj da smo za ovih pola veka naučili nešto od nje, ali da smo sačuvali poreklo, dostojanstvo, ponos i dušu - kaže Borivoje Krekulović, glavni koordinator Odbora za dijasporu Timočke krajine, koji u Švajcarskoj živi više od tri decenije.


ZABORAVLjENI
TEK poneko od oko 17.000 krajinskih gastarbajtera, odluči da se vrati u zavičaj, a mnogi to žele. Dugo su, veli Ljubomir Gušatović, predsednik Kluba “Timok 98” iz danskog Hileroda, bili “ni na nebu ni na zemlji”. Matica ih je zaboravljala, a zemlje u kojima rade ih nisu prihvatale.
- Naši ljudi više ne žele da zidaju ogromne kuće, koje će cele godine biti prazne. Sada pokazuju želju da investiraju, a na državi je da tu šansu iskoristi, jer mi smo spona koja ih može povezati sa zapadom - kaže Gušatović.
Mnogi su i sada spremni da ulažu, ali ih u startu obeshrabre ovdašnji propisi i poreska politika.
- U danskom Naestbedu živim već 35 godina. Vlasnik sam firme za promet tehničke robe i elektronike, i radim sa partnerima iz Rusije, Belorusije i Ukrajine. Želim da uložim sredstva u razvoj turizma u mom selu gde na obali Dunava postoji jedna predivna uvala. Veliki problem kod nas je ekonomska i politička nesigurnost - kaže Jovan - Bata Belčić iz Velesnice kod Kladova.
Nebojša Matić vratio se iz inostranstva pre 11 godina, i odlučio da u zavičaju započne u Austriji naučen posao unutrašnjeg uređenja, dekoracije objekata i suve gradnje.
- U našem kraju tada se još niko time nije bavio profesionalno. A potrebe je bilo, zahvaljujući gastarbajterima koji su stečeni kapital trošili uglavnom na izgradnju velelepnih kuća ili privatnim firmama koje su gradnjom suvim postupkom mogle da urede svoj prostor - ističe Matić koji u svom “Gips enterijeru” danas zapošljava devet radnika.
Umesto da, teškom mukom, zarađeni kapital ulože u izgradnju mini-fabrika i pogona, mnogi gastarbajteri su u svojim rodnim selima, proteklih decenija gradili palate, često i sa bazenima i liftovima. Danas su mnoge od njih na prodaju.
- Prodaju svoje nikad useljene, potpuno nove, stanove i kuće. Otkako je propala privreda, odlaze svi koji su nekada dolazili u ovaj grad, a odlaze i mnogi Negotinci. Imam punu svesku ponuda za prodaju oko 200 stanova, kuća, lokala, a nijednog kupca - kaže Đorđe Marjanović iz Agencije “Maja”.


ISKUSTVO

GASTARBAJTERI, okupljeni oko brojnih srpskih klubova, počeli su, poslednjih godina, da osnivaju odbore za dijasporu. Neki i one za povratak, sa zadatkom da vrate u zavičaj, sve svoje “izgubljene kćeri i sinove”.
- Stekli smo ovde višegodišnje radno iskustvo. Znamo kako se radi. Imamo kapital, ali i brojne nemačke prijatelje na odgovornim i značajnim funkcijama. Naš zadatak i cilj je da zajedno sa njima pronađemo strateške partnere i firme zainteresovane za ulaganja - kaže Krsta Kikić, koordinator nemačkog Odbora za povratak dijaspore.

Pa ipak, sve je više onih koji bi da umesto srpskog dobiju državljanstvo neke druge države. Iako je takvih zahteva poslednjih godina bilo skoro hiljadu, taj broj je daleko veći, s obzirom da su jednim zahtevom obuhvaćeni i roditelji i deca. Odlučuju se najčešće za austrijsko ili nemačko državljanstvo, a kao razloge navode školovanje dece i bolje tamošnje ekonomske prilike.
- U Nemačkoj živim već deset godina. Oba deteta su mi rođena tamo i imaju nemačko državljanstvo. Uskoro ćemo ga dobiti i suprug i ja - kaže Jovanka Petrović.
U želji da steknu “papire”, mnogi pribegavaju i sve popularnijim “brakovima” sa strancima, koji u zavisnosti od zemlje u kojoj borave, koštaju i do 10.000 evra. Najteže je, vele, dobiti američko državljanstvo, jer je provera brakova sa strancima prilično česta, a imigracione vlasti, takvim supružnicima, znaju da banu i usred noći. U Evropi je to znatno lakše.
- Uglavnom se sve radi preko rođačkih veza. Oni tamo pronađu zainteresovanu osobu za sklapanje braka za papire. Odete povremeno kod supružnika, tek da vas vidi komšiluk, i najčešće od braka do državljanstva prođe i do pet godina - priča naš sagovornik koji uskoro treba da dobije austrijsku boravišnu vizu.


RODITELjSKA LjUBAV
NEKADA su gastarbajteri maloletnu decu ostavljali na čuvanje svojim roditeljima, dokazujući im svoju ljubav, čak i automobilima i motorima. Poslednjih godina ih vode u inostranstvo.

I TAMO SE VESELE
U ZAVIČAJU ih pamte po veseljima, teškim i po sto hiljada maraka, sa limuzinama, raskošnim venčanicama i fijakerima, brojnim estradnim zvezdama i sa po hiljadu zvanica.
Odkad je EU uvela evro, višednevna veselja preselila su se na Zapad.