Petar II nije pobegao od krune

Nikad uzburkanija politička scena u zemlji očigledno je stimulativno delovala na Aleksandra Drugog Karađorđevića, koji sebe smatra naslednikom prestola. Po prvi put je javno pokazao interesovanje da se nađe u političkoj areni. Još kada je patrijarh Pavle lično dao blagoslov za obnovu krune, ostalo je **samo** još da se narod priupita da li je pravi trenutak za to.
Zašto je ideja o povratku monarhije tempirana baš sad, u jeku predizborne kampanje? Da li je trenutak - u kome većina građana jedva sastavlja kraj s krajem - baš pravi za nametanje još jednog vladara? I da li dinastija Karađorđević uopšte ima istorijsko pravo na krunu?

CRKVA I POLITIKA
Istoričar dr Dragoljub Živković, dobar poznavalac Karađorđevića, kaže za **Novosti**:
- Postavlja se pitanje da li je ovo trenutak da se pitanje monarhije realizuje. Odnosno, da li je narod spreman za takav zaokret, da li su za to partije koje će voditi državu, da li postojeće institucije mogu da se reorganizuju i stave u neku drugu situaciju. Takođe, ne volim što se crkva meša u politiku jer to, obično, nije ispadalo na dobro. Ne znam zašto se patrijarh odlučio na takav korak. Ali, čak i ako sva ova pitanja ostavimo po strani, ključni problem je taj što, da bi se monarhija vratila i stvorio zamah da ona kod naroda izazove interesovanje, treba mnogo više rada nego što je bilo do sada. Pogotovo što je narod u Srbiji dosta dugo živeo u jednoj atmosferi koja je bila antimorhastička, antidinastička, antikarađorđevićevska.
Karađorđeviće mnogi tretiraju kao porodicu koja je izdala narod i zemlju...
- Čitave generacije odrasle su sa predrasudama o dinastiji Karađorđević kao nekome ko je izdao zemlju i narod, ko je zaveo jedan, kako su komunisti govorili, monarhofašistički oblik vladavine. Vlast koja je uspostavljena Brozovim dolaskom stvorila je potpuno otuđenje prema monarhiji i, naravno, da bi se otklonilo to otuđenje koje postoji u glavama, potrebno je vremena i rada. Krunski savet koji je, u tom cilju formiran, nije mnogo uradio da se u javnosti stvori prava slika o Karađorđevićima. Građani u Srbiji, pogotovo mladi, o njima znaju sve najgore i, uglavnom, sve naopako. Po mom mišljenju, trebalo je stvoriti monarhističku stranku koja bi edukovala javnost.
Mislite da SPO, **Nova Srbija**, DHSS, kao glavni protagonisti ideja o monarhiji, ne rade dovoljno?
- Oni monarhiju spominju samo usput iz dnevno-političkih potreba. Prava monarhistička stranka morala bi mnogo toga da objasni i da promeni raspoloženje naroda prema monarhiji. Ona bi morala da izdaje monarhistički list koji bi govorio o monarhijama uopšte, o Karađorđevićima i njihovom doprinosu, odnosno nedoprinosu srpskom narodu. Monarhija se ne može vratiti onako kako misle Vuk Drašković i njegov koalicioni partner: tako što će dan posle izbora, ako dobiju većinu, proglasiti monarhiju. To je potpuno nedemokratski, neustavan i nesavremen način rešavanja tog pitanja.
Po Vama je referendum obavezan?
- Bez referenduma ili ustavotvorne skupštine monarhija ne bi bila u potpunosti odobrena.

PROGRAM MONARHIJE
Pitanje je i da li Karađorđevići imaju istorijsko pravo da povrate krunu. Antimonarhisti će reći da su se oni, samim činom bega iz zemlje, odrekli tog prava i trajno ga izgubili?
- Zašto bi neko imao pravo da se apriori protivi? Pogotovo ako se protivi iz ideoloških, političkih, neznalačkih razloga. Ako se ideja monarhije objasni i u pravoj formi predstavi narodu, onda niko nema pravo da se buni. Što se tiče njihovog bega, oni tu nisu bili izuzetak. Gotovo sve kraljevske porodice morale su da beže, isključujući italijanskog kralja koji je bio Musolinijev saradnik i švedskog koji je držao zemlju neutralnom. Danski, holandski i belgijski kraljevi su, baš kao i naš, morali da beže. Rumunski je bio proteran, kao i grčki... Kraljevina je ušla u rat koji je izgubila i kralj je morao da beži.To nije razlog zbog kojeg se treba osporavati restauracija monarhije. Takve diskusije ne bi izdržale test.
Šta bi Srbija uopšte dobila povratkom kralja, sem jedne vrste atrakcije?
- Ne znam šta bi dobila. Kako ja to mogu da znam, kad ni oni to još nisu sačinili program monarhije.Zna se šta je monarhija i kakva joj je funkcija u Evropi. Međutim, kod nas ne postoji monarhistička tradicija, kao u tim zemljama. I, ako bismo dobili monarhiju, referendumom, ili neko odlukom ustavotvorne skupštine, to bi izazvalo nove deobe u narodu. Jer, još postoji veoma jako ideološko nasleđe republikanskog raspoloženja većine stanovništva.

KRALJ KRALJUJE
Koja bi uopšte bila prava i obaveze monarha u našim uslovima? Koliki bi bio njegov realan uticaj?
- Iako je isključeno da to bude replika neke druge evropske monarhije, naša monarhija bi morala bar da im nalikuje. A to će biti teško jer, za razliku od tih monarhija koje imaju dugu tradiciju, naša bi tek morala da ponovo traži svoje korene. Da bi ih, pak, našla, mora da se ponaša krajnje legalno. Ideja o restituciji monarhije mora da prođe kroz sve moguće provere - referendum ili ustavotvornu skupštinu. A onaj ko predstavlja dinastiju mora jasno da pokaže narodu šta hoće. Ako je to humanitarni rad, onda da se u tome zaista ističe. Ono što je jasno, Karađorđevići neće da odlučuju o sudbini zemlje. Vlada upravlja, kralj kraljuje.

BROZ VIŠE TROŠIO
Po mnogima, sam Aleksandar Drugi Karađorđević nije baš previše popularan. Da li će sama ta činjenica možda uticati na negativno raspoloženje prema monarhiji?
- Apstrahujmo njega kao ličnost. On može da kaže da neće da bude vladar i da prenese krunu na sina.
Druge dinastije su bogate, našu bi, verovatno, trebalo izdržavati. Običan čovek reći će da nam samo još to treba...
- U svim državama gde postoji monarhija građani izdvajaju određena sredstva za njeno izdržavanje. I nerealna su verovanja da je tu reč o nekoj raskoši. Suma koju bi kraljevska porodica dobijala bila bi ograničena i kralj ne bi mogao da troši više. Nisu opravdana takva strahovanja. Uostalom, kralj Aleksandar nikad nije trošio koliko Josip Broz.