OVO je lična priča. Umnogome tesno vezana za sudbinu hotela "Astorija". Jer, sudbine moje porodice i hotela su se tako isprepletale i umrsile da ih je nemoguće razdvojiti...

Đurđe Ninković, advokat i potomak ugledne beogradske porodice koja je gradila hotel u centru prestonice i razvila hotelijerstvo u ovom delu Beograda, ovako započinje priču vrednu čitavog romana. O korenima Ninkovića, njihovom trajanju, mukotrpnom sticanju imovine koja im je oteta. I, u kojoj su sedam decenija - u svojoj kući nepoželjni gosti. Ćuškani i ponižavani. Prepadani i ucenjivani. Varani i iznevereni... Da ni do danas, pravdu, kojoj su se nadali, ne dočekaju. Kako je zaslužuju.

- Našu priču i istoriju hotela "Astorija" ja doživljavam kao ilustraciju i mikrokozmu borbe za preživljavanje - kaže za "Novosti" Đurđe. - One borbe koju su vojevale na hiljade srpskih građanskih porodica, tokom proteklih sedam decenija.

Na recepciji starog hotela neki mladi, tip-top utegnuti ljudi, ne podižući glavu od kompjutera, na naše pitanje: "Gde su Ninkovići", brzo su, u nekoliko reči, odgovorili:

PRIČA VREDNA ROMANA SVE što su tokom sedam i više decenija preživeli Ninkovići, potomak porodice Đurđe je do detalja zabeležio. I sve potkovao dokumentima. Storiju, koja je vredna čitavog romana, iz Londona je, gde je na službenom putu do polovine decembra, prosledio "Novostima".

- Gore. Levo. Prvi sprat.

Vrata, jedina koja su zadržala patinu prošlog vremena, otvara Višnja Ninković (92). Znamo se od pre pet godina. Na istoj ovoj adresi tražili smo od njenog sina Đurđa, tada zamenika republičkog ministra pravde, odgovore na pitanje o restituciji i denacionalizaciji. Tada je, kako se to birokratski kaže, "vodio radnu grupu zaduženu da sačini nacrt zakona", o srpskom bolnom problemu povraćaja i nadoknade za otetu imovinu brojnim srpskim porodicama tokom nastajanja komunističke države na ovim prostorima.

- Držim se. Ne dam se. Izgleda da me ova nepravda jača - pročitala je i odgovorila na naše neizgovoreno pitanje Višnja Ninković.

Ista slika. Isti miris. U sobi koja odiše gospodstvom nekadašnjeg Beograda, fotografije generacija Ninkovića koje su stvarale ovo dobro i nepravedno ga lišene. Starinski nameštaj. Posuđe. Drevna ikona, Lazareva. Uspomene zamrznute u sećanjima.

- Kad čovek pamti zlo, mirniji je kad ga obloži onim što je dobro. Za mene je najveća vrednost što imam potomke za ponos - kaže Višnja Ninković. - Uspevam da uvek tas na vagi, na kome je to dobro, prevagne... A reći ću vam da su za ovim stolom, za kojim sada sedimo, sedeli, početkom devedesetih, čuveni beogradski disidenti i opozicionari. Ovde je bio inkubator i rasadnik demokratije. Ovde su se kleli da će ispraviti nepravdu. Ne samo nanetu nama, nego i drugima. I vratiti oduzetu imovinu kad dođu na vlast. Sad niko od njih ne dolazi. Pa i ovaj potonji zakon, ako ga pažljivije pročitate, a doneli su ga upravo sledbenici onih koji su se ovde okupljali, nudi mrvice za imovinu koju su poštenim radom sticale generacije naše porodice. I drugih porodica u Srbiji. Ali, ne želim nikoga da imenujem. "Strpljen - spasen", nije narod džaba kazao. Kad vratim vreme, tešim se: bilo je i većih muka.

Višnja Ninković teme o izneverenim očekivanjima i iznenadnim obrtima koje prate sudbinu imovine porodice potiskuje još živim slikama venčanja sa suprugom Miloradom, sinom hotelijera Đurđa, koji je 1938. godine završio hotel "Astoriju".

ROĐENDAN NEDAVNO su sin i unuk Višnji Ninković priredili skromnu svečanost za 92. rođendan. Doneli tortu i okupili se oko stola koji bi, da može da progovori, mogao da ispriča sve što ova žena neće.

Višnja se seća svega.

- Kad sam se udala za Milorada 1941. godine hotel je već tri godine disao punim plućima. Radnici hotela bili su deo porodice. Moj svekar ih je tako prihvatio. Okupacija, kao svaka okupacija, nametnula je nova pravila. U hotel su Nemci uselili svoje oficire. Nama su odredili stan, na prvom spratu, u kome danas živimo, ali nas nisu dirali. Kod nas su, ovde, utočište nalazili mnogi Beograđani, u strahu da ih kao taoce ne odvedu u logor. Spasli su glave. Ko će da proverava hotel u kome su oficiri Vermahta!

Onda je došla sloboda. U hotel su se najpre uselili Rusi, crvenoarmejci. Potom, Štab Narodnooslobodilačke vojske. Posle njih - Ministarstvo trgovine nove komunističke države.

- Nas su pokušali da isteraju. Doneta je odluka o oduzimanju hotela. Obavljeno je tako što je oficir Udbe, u kožnoj jakni, u čizmama sa revolverom, došao kod mog muža Milorada i izvestio ga da je naša imovina "odsad državna svojina". Zapisnik o preuzimanju je tek kasnije sačinjen, ali je u njemu navedeno samo da je oduzet inventar, dok se zgrada nigde ne spominje.

Višnja priča da je popisano sve, od podruma do tavana. Popisivači su govorili Ninkovićima: "Ovo je sada narodno".

- Oduzeli su nam sve, mom suprugu Miloradu i pravo da se bavi advokaturom. Optužili ga da je "ratni profiter". A našli su da je "ratni profit" klavir koji sam donela u miraz.

Usledile su teške godine.

- Prodavali smo stvari iz stana. Sve što je bilo vredno morali smo da prodamo da bismo se prehranili. Davali smo to budzašto na pijaci, seljanima, za krompir i brašno. Vlasti su nas i tada proganjale: "Bavite se crnom berzom!" Borili smo se, posle pravili nekakve igračke, ma, svašta. Samo da se prehranimo. Svašta smo preživeli - priča Višnja Ninković, danas bez trunke gorčine.

Bilo bi joj, kaže, mnogo lakše da i danas nije "gost u svojoj kući, nepoželjan". Hotel je u proleće 2009. godine prodat. Država ga prodala.