AKONKAGVA je san svih planinara sveta. Nije najviša tačka na kugli zemaljskoj, ali jeste najnedostupnija. Uspešan je tek svaki peti pokušaj uspinjanja na ovaj planinski masiv između Argentine i Čilea. Utoliko je vredniji najnoviji poduhvat velike ekspedicije predvođene legendarnim Draganom Jaćimovićem, koja je, posle petnastodnevne neizvesnosti uspela da se dokopa - krova obe Amerike.
Danima je trajala aklimatizacija na Andima. I u baznom kampu bilo je pakleno.
- Neprekidno duva jak vetar i pada sneg. Kako li je tek gore? - zapisao je u svom dnevniku Jaćimović, dodajući da je Akonkagva lepa, ali surova i nepredvidiva planina.
Neizvesnost ponekad zna da potpuno porazi čoveka. Neki su odustali na pola puta. Ponekad je, zaključuje Jaćimović, teže stati nego nastaviti dalje. Oni koji istraju znaju da cene vrednost iskušenja kroz koje su prošli. Ne samo na planini, već i u svakodnevnom životu čovek dobija na samopouzdanju.
Sve vreme ekspediciju je pratilo nevreme. Uobičajena temperatura oko minus 30 Celzijusa, s vetrom od šezdesetak kilometara na čas. To je za Akonkagvu - povoljan momenat za penjanje!
- Do vrha Kumbre, na 5.900 metara, nekako smo stigli - priča Boško Surla iz Kikinde, inače lan Planinarskog društva "Naftaš". - Tu smo sreli ekspediciju argentinske armije. Njeni predvodnici najavili su drastično pogoršanje vremena. Preporučili su nam da zbog vetra koji duva od preko 100 kilometara na čas i spuštanja temperature na minus 40, odmah odustanemo. Armijci su se vratili, a mi nastavili.
Naše planinare narednog dana čekalo je najstrašnije iznenađenje. U kampu "Berlin" pronašli su u šatoru mrtvog kolegu iz Poljske. Čovek malo zastao da predahne. Zaspao i - smrznuo se. Helikopterom je odnet u Horkones. Neki su počeli da se kolebaju. Joviša Plazinić u međuvremenu se razboleo. Dobio je težak bronhitis. Život mu je visio o koncu. Da je produžio ka vrhu, ne bi izdržao. Helikopterom je vraćen u početnu bazu, a zatim u Mendozu, da sačeka drugove.
Za dve sedmice samo se petnaestak planinara popelo na najviši vrh Akonkagve (6.962 m). Užasno loša sezona. Uspešnost uspinjanja je jedva 20 odsto. Naši planinari osetno su popravili ovu poražavajuću statistiku. Od šesnaestoro članova ekspedicije, njih desetorica uspela su da dodirnu nebo nad surovim Andima, daleko iznad oblaka i pod nogama "vide" obe Amerike.
Na ledom okovanom grebenu zadržali su se svega nekoliko minuta, preumorni, a presrećni, započeli jednako mukotrpno četvorodnevno spuštanje do mesta stanice odakle su krenuli u iskušeničku misiju - predivnog argentinskog jednomilionskog grada Mendoza, podno surovih, ali prekrasnih Anda.

EKSPEDICIJA
U NAŠOJ ekspediciji, pored Dragana Jaćimovića, koji je tako četvrti put osvojio Akonkagvu, bili su i Duško Blažić, Zoran Novaković i Petar Pećanac iz Banjaluke, Jovan Špinjo iz Obrenovca, Radoslav Čvorović iz Lazarevca, Slavoljub Miletić iz Jagodine, Joviša Plazinić iz Čačka, Dobrica Dabović iz Smederevske Palanke, Miloš Ivačković i Aleksandra Rabrenović iz Beograda, Boško Surla iz Kikinde, Pavle Ferarinov iz Novog Sada, naši iseljenici iz Londona Simo Dragićević i Aleksandar Kudić i Šimun Grdović iz Zadra.

LALA JE FENOMEN
DRAGAN Jaćimović ponosan je na svoju eksjugoslovensku četu. Svi zaslužuju pohvale za hrabrost, odvažnost i izdržljivost. Posebno, ipak, izdvaja Pavla Paju Ferarinova iz Novog Sada. Lala je, zbilja, fenomen. Uspeo se na najviši vrh Amerike, a "tek" mu je - 69 godina!