“Ogromne povorke sveta Beograda, zajedno sa jedinicama Jugoslovenske armije, defilovale su pet i po časova ispred maršala Josipa Broza Tita. Na granicama se još puca, ali je u Beogradu održana prva prvomajska parada u slobodi!”
Ovo je bio samo jedan od izveštaja u novinama, u proleće 1945. godine.
Pod budnim okom maršala Tita, velikog brata, sina svih naroda i narodnosti tadašnje Demokratske Federativne Jugoslavije, orila se pesma ulicama Beograda. Gromko, grlati narod pevao je proleterske pesme, sa novom ideologijom u glavama, ponosno je hrlio u izgradnju ratom porušene zemlje. Građanski stalež nestao je netragom, udarnici su proslavljali budući najvažniji praznik svakog radnika i komuniste. Glavna parola - svi smo jednaki! Ipak, posle nekoliko godina, već je bilo i - jednakijih.
Tadašnja komanda Beograda, a povodom prve posleratne proslave 1. maja, u proglasu je najstrože zabranila pucanje iz vatrenog oružja i vojnim i građanskim licima. Od 4. do 6. maja kretanje je bilo dozvoljeno cele noći. Drugog dana maja 1945. godine pušači su mogli da podignu sledovanje za nedelju dana. U ponudi “Morava” i “Ibar”. Cena - 42 dinara. Tih dana uveden je i Orden rada, novi dinar je zamenio okupacijski novac.
Nekoliko godina međunarodni Praznik rada slavio se uz učešće vojske, nezaboravnog vojnog defilea. Kasnije se razdvajaju. Vojne parade se održavaju 9. maja, povodom Dana pobede nad fašizmom.
Beograđani su 1. maja uglavnom odlazili na izlete u tada retke vikendice. Prštao je svakog 30. aprila uveče tradicionalni vatromet ispred Savezne skupštine. Zatim priredba na Adi ciganliji, peku se prasići u Košutnjaku i Topčideru. Roštilji se dime na Avali, delegacije rukovodilaca postavljaju vence na spomenik Neznanom junaku...
Još se pamte i prepričavaju prvomajski uranci kada su se palile logorske vatre, kada se pevalo do kasno u noć. Ne baš svuda - uz vino i gitaru. Rađale su se prve ljubavi.
Vojne parade su bile poseban događaj. Od prve, 1946. godine, kada su topove vukli konji, izrasli su u veličanstvene defilee. Na svečanoj bini, ispred Savezne skupštine, uvek Josip Broz Tito. U belim rukavicama, pozdravlja. Ešaloni, čete i jedinice svih rodova JNA. Nekoliko stotina hiljada ljudi oduševljeno maše Titu i vojnicima. Veterani, učesnici NOR, najviši politički i vojni rukovodioci, učesnici radničkog pokreta i Revolucije, radnici svih profila, omladina, pioniri...
Tačno u devet časova topovske salve, plotuni. Ispred Vrhovnog komandanta general pukovnik Mirko Jovanović. Predaje raport. “Druže Maršale, predstavničke jedinice oružanih snaga SFRJ spremne su za paradu, dozvolite da defile počne”. Tito mahnu belom rukavicom, krenuše akordi jugoslovenske himne, poče jednočasovna parada 9. maja 1970.
Posle Titovog rođendana, 1. maj je važio za najznačajniji praznik. Nekoliko dana kasnije, narod se masovno okupljao na ulicama da pozdravi vojnu tehniku. Vojne parade su plenile Beogradom do 1985, a Praznik rada slavi se i danas. Neradno. Nema više masovnih kolona proletera i udarnika, nema više ni vojnih parada.
Bila jednom jedna zemlja...

Istorija

Međunarodni praznik rada 1. maj, prvi put je kod nas proslavljen 1893. za vreme vladavine Aleksandra Obrenovića. Prvo veliko slavlje u prestonici obeležili su i sukobi sa žandarmima. 1912. godine, novinari su detaljno izveštavali sa proslave i zabeležili da se narod već tradicionalno okuplja na Kalemegdanu. Organizatori, Dimitrije Tucović i Dragiša Lapčević, okupili su na ulicama Beograda oko 10.000 građana. Delile su se crvene mašne i značke. Slavilo se do bombardovanja 1941, a prva posleratna parada održana je 1945.