"Novosti" objavljuju ekskluzivnu ispovest Ruže Jovanović, ličnog kurira generala Draže Mihailovića i poslednjeg preživelog člana Vrhovnog štaba Jugoslovenske vojske u otadžbini.

Prvi put, Ruža otkriva tešku i bolnu životnu priču, koju je čuvala u sećanjima više od sedamdeset godina. Svež joj je svaki detalj, od prvog susreta sa Dražom na Ravnoj gori u maju 1941. godine, njihovog rastanka 1944, ranjavanja, tifusa, logora, do političkog progona i života daleko od porodice i Srbije. Ruža danas ima 90. godina, živi kao izbeglica u nemačkom gradu Bilefeldu. Slepa je i gotovo nepokretna.


ĆUTAO je Čiča uvek kad mu se pomenu žena Jelica i porodica. Spuštao je glavu. Menjao temu. Uvek je bio jak i jedino sam u tim retkim trenucima osećala njegovu tananu slabost.

Podrhtava brada i Ruže Jovanović dok se priseća kako je pokušavala, strpljivo, ženski, da skrene razgovor sa Dražine bolne tačke.

- Istina, nije pričao o Jelici. Ali nije pominjao ni druge žene. Nisam znala da li ih je imao - stidljivo se nasmeši Ruža na tren.

U njenom stanu u Bilefeldu, 1.400 kilometara od Srbije, decenijama daleko od poslednjeg toplog zagrljaja sa ocem, majkom, sestrama... U živom, opipljivom sećanju, samo su turobne ratne rane.

Porodična tragedija i nju razara, a ukrštena je sudbinski sa Čičinom. Ružin otac, ravnogorski oficir Nešovan Papić i đeneralova supruga Jelica, ironijom nekakve istorijske sudbine, sreli su se u tragičnom ratnom vihoru. U nacističkom logoru na Banjici.

Zacakle joj se oči kad pomisli kako joj je otac uhvaćen.

Početak 1942. godine, Draža šalje poruku Ružinom ocu Nešovanu da iz Šapca pređe u Kraljevo, da pregovara sa četnicima Koste Pećanca.

- Čiča je bio ljut zbog ponašanja Pećančevih četnika. Govorio je da nisu dostojni grba i uniforme kad mogu da se šepure naoružani pored Nemaca. Imao je namrgođeniji izraz lica kad je pričao o našim greškama nego o partizanima i Nemcima. Titrao mu je živac na licu.

SIN VOJISLAV UMRO KAO HEROJ Vojislav je izrastao u pravog heroja. Oficiri su ga potpuno obučili za gerilsko ratovanje. Do kraja je bio uz oca. Maj 1945. godine. - Povlačili smo se bežeći i od Nemaca i od partizana u Bosnu. Jedinice su nam bile razbijene. Mnogi su dobili tifus, mnogi su nervno oslabili, mnogi su ubijeni... Bila sam kod Čajniča, ranjena i bolesna, kad su mi javili: "Partizani su negde kod Goražda ubili Vojislava. Čiča Draža je preživeo." Dugo sam plakala.

Posle sastanka sa Pećancem, Nešovan upada u nemačaku zasedu kod Čačka:

- Pećanac mu je, očigledno, smestio to hapšenje. Tata je uspeo samo berberinu da dovikne: "Javi mojima da sam uhvaćen."

Kao i svaka ružna vest, i ova je stigla brzo do Čiče i Ruže.

- Biće sve u redu. Pustiće ga - tešio me je đeneral.

A oboje smo znali da idu teški dani...

Odmah su tatu nacisti prebacili na Banjicu u logor.

Baš u tom periodu, Radio London je objavio da je Draža postavljen za ministra vojnog u vladi Slobodana Jovanovića. Nemci su hitno u Beogradu, u znak simbolične osvete, uhapsili Čičinu ženu, sina Branka i ćerku Gordanu, i zatvorili ih na Banjicu. Posle toga ih nije video...

- Verovala sam da su se u logoru sreli moj otac i Čičina porodica. Ali Čiča baš ništa nije hteo da govori o svojoj ženi i deci. Patio je u sebi. Nikad nije osuđivao Branka i Gordanu, ni kad su prešli na stranu partizana.

Od članova Dražine porodice, Ruža je upoznala samo sina Vojislava, na jesen 1941, na Ravnoj gori.

- Došao je jednog jutra lep mladić koji je odmah zatražio od grupe oficira da ga odvedu kod komandanta. Nije želeo da kaže da, u stvari, hoće da vidi oca.

Draža ga je dočekao ispred komande:

- Mladiću, trebalo bi da prvo završiš gimnaziju - odbrusio je Mihailović sinu.

- Ne rade gimnazije. Rat je. Došao sam kao dobrovoljac. Javljam se na dužnost - odgovorio je Vojislav svom ocu.

BRADE BEZ KOMANDE Ruža kaže da nije tačno da su četnici po nekoj komandi puštali brade: - Partizani su izmislili priču da su četnici bili masne bradonje. Sigurna sam da oficire Vučkovića, Radosavljevića i Paloševića niko nije mogao naterati da se ne briju. Veliku bradu su imali samo ravnogorci koje je mrzelo da se redovno briju. A, Draža je uvek imao lepu bradu.

- Hajde onda. Na obuku! - naredio je četnički vođa.

Draža ga je primio kao svakog drugog vojnika. Zadužio je nekoliko oficira da obuče Vojislava da puca i baca bombe.

- Vojislav se svom ocu do kraja rata i tragične sudbine koja ih je obojicu zadesila obraćao sa "gospodine pukovniče" - seća se Ruža.

Čiča je prema svim vojnicima bio strog i autoritativan, ali nije podizao glas:

- Nekako je mirno naređivao. A opet, svi su ga bespogovorno slušali i izvršavali naređenja. Svi, pa i sin Vojislav. Nije Draža nikad sam kažnjavao. Imali smo vojni sud. Znao se red i ko šta radi.

Fijuče oštar severni vetar u Bilefeldu, kraj februara 2012.

- Eh, kakve su bile te ratne zime - ježi se i sad Ruža.

Sneg je zatrpavao sve prilaze Ravnoj gori i okolna sela. Jedva su nabavljali drva, smrzavali su se:

- Čiča je voleo da cepa drva. Nije se uopšte čuvao tih teških fizičkih poslova.

Došla je 1943. Teška godina. Razgorevao se rat. Četnički gerilci imali su okršaje i sa Nemcima i sa partizanima.

Ruža donosi đeneralu nemačke poternice za njim i Titom. Nije mu bilo pravo:

- Gde mene da stave sa ovim Sovjetom - vrteo je glavom Draža gledajući poternice.

Jak bol u desnoj nozi vrati Ružu u sadašnjost, u sobu u Bilefeldu. Pa je ponovo odvede u 1943. godinu, iznad sela Ba:

- Našu grupicu ravnogoraca presreo je u šumi nemački kažnjenički odred. Sa njima nije bilo pregovora. Odmah su otvarali vatru. Jedan vojnik koga smo zvali Bosanac pogođen je pored mene. Videla sam kako umire. Bežali smo, osetila sam vrelinu i bol u desnoj nozi.

Ruža je pala. Nekako su je kroz šumu odvukli do Ravne gore.

- Kapetan Relja Doder, koji je bio kod Draže u štabu, spasao mi je život. Sredio mi je operaciju u Beogradu. Udesio mi je i da spavam u lekarskoj sobi koju Nemci nisu pretresali i kontrolisali. Nisu me zaveli ni u lekarskim knjigama.

Zbog noge, Ruža nije više mogla da kreće na dug put i da obavlja teške kurirske poslove. Vratila se u komandu. Kod majke i sestara nedaleko od Valjeva. Usledili su žestoki ratni sukobi, povlačenje u Bosnu, bolest...

Čiča ju je video nekoliko meseci posle ranjavanja. Ponovo na Ravnoj gori. Ozario se. Držeći je za ruku, rekao joj je:

- Znao sam da ćeš da se vratiš. Rekao sam ti još na početku rata da tebe ne mogu da ubiju.

Lomio se rat. Plašili su se ravnogorci na koju stranu istorije će tas da pretegne.

- Draža nas je svakodnevno tešio. Govorio je da će proći ovaj pakao. Da ćemo najuriti fašiste. Da će saveznici biti za obnovu monarhije. Da će se kralj Petar vratiti u Srbiju. Verovao je čvrsto da će pobediti ideja za koju se borio. Naša šajkača sa kokardom nije pala u Hitlerovo blato...

Bio je sve veći jaz između četnika i partizana. Mirisalo je na potpuni narodni slom.

Baka Ruža ni dan-danas, kad prevrće životne sekvence kao na brzoj filmskoj traci, ne može da veruje da je ideja za koju se iskreno borila poražena.


OCA NEMCI HAPSILI, A PARTIZANI UBILI

Posle Banjice, Ružinog oca Nešovana Nemci su prebacili u logor Dahau. Tamo je bio tri godine. Pušten je 1945. Posle tri dana uhvatili su ga komunisti u Valjevu i osudili ga po kratkom postupku na doživotnu robiju.

- Majka je odlazila da ga poseti u valjevski kazamat. Tamo je bio zatočen kao najveći zlikovac. Nosila mu je veš i hranu. Trećeg dana, rekli su joj da više ne dolazi...

Oficira Nešovana su ubili.

- Ratovao je za Srbiju, robijao kod Nemaca, a komunistički "oslobodioci" su ga likvidirali. Bio je srpski patriota koji je uvek težio pomirenju četnika i partizana.