POSLE četiri decenije otkako je anatemisana, prećutno zabranjena i u jednom delu tiraža spaljena, "Posleratna srpska književnost 1945-1970. i njena istorija" akademika Predraga Palavestre, ponovo je pred čitaocima. Štampana bez ijednog izmenjenog slova, izuzev ličnih podataka o piscima kojima je trebalo dopisati godinu smrti, dokazuje da knjige i naučne i umetničke istine iznete u njima ne gore, da nadživljavaju svaku cenzuru i harangu.

Autora, ugledenog istoričara i istraživača književnosti, koji je platio tu knjigu raznim neprilikama, optužili su tadašnji moćnici što je među srpske pisce svrstao i one islamske veroispovesti.

- Prvo su mi tražili da napustim mesto urednika časopisa "Savremenik", potom sam izgubio mesto književnog kritičara "Politike", a imao sam smetnje i u Institutu za književnost u kome sam tada radio. Nisam mogao da dobijem mesto profesora književnosti na Univerzitetu u Novom Sadu, iako sam godinu dana tamo predavao. Bio sam, tako, jedan od retkih sa univerzitetskom diplomom o moralno-političkoj nepodobnosti - priseća se Palavestra u razgovoru za "Novosti", koji vodimo u njegovom novom kabinetu na trećem spratu zgrade SANU. Naime, nedavno se, iz potpuno ličnih razloga, povukao sa mesta sekretara Odeljenja za jezik i književnost, kao i sa ostalih funkcija u Akademiji.

* Braneći vas, Meša Selimović je tada ostavio trajni trag o svojoj pripadnosti srpskoj književnosti, neku vrstu testamenta koja i danas mnogima smeta?

NEPOZNATI KRLEŽA KRLEŽA je podjednako uticao i na srpsku i na hrvatsku književnost, a i na ono što se zvalo jugoslovenska književnost. Danas je on u Srbiji gotovo nepoznat pisac. Tek nedavno su počeli da se bave nekim njegovim delima. Ne moramo da zauzmemo pozitivan stav prema njegovoj ideologiji, ali bismo morali da istaknemo vrednost njegovog književnog, duhovnog, pa, na neki način, i moralnog delovanja.

- Za mene je bilo vrlo važno to što je on rekao. To me nije spaslo, ali je celu stvar pomalo denfovalo. Meša Selimović je šezdesetih godina u Sarajevu objavio moju doktorsku disertaciju "Književnost Mlade Bosne" i od tada smo bili u dobrim odnosima. Kada je izbila afera oko knjige, on je napisao pismo, koje mu "Politika" nije objavila, što je bio prvi slučaj da su odbili tekst jednog tako uglednog pisca. U pismu je rekao da ja ništa bez njegovog znanja nisam uradio. Vrlo brzo posle toga prešao je u Beograd, gde je potom i umro. I on je imao neprilika, kao i mnogi drugi bosanski pisci muslimani koji su u knjizi bili zastupljeni. Neki od književnika o kojima sam pisao bili su moji prijatelji, poput Izeta Sarajlića, Ćamila Sijarića. Ali oni su, za razliku od Meše, ćutali.

* Ni politička zbivanja u Jugoslaviji nisu išla naruku ovoj knjizi?

- Činjenica je da je u to vreme u ustav BiH, a posle i u ustav Jugoslavije ušla muslimanska nacija, sa velikim M. Kakva je bila pozadina napada na moju knjigu - ne znam, niti sam se interesovao, niti me je interesovalo. Pretpostavljam da je to tada bilo vezano za srpski stav prema saveznoj vladi i Centralnom komitetu SK, a verovatno je imalo veze i sa ljudima iz političkog rukovodstva koji su tražili osnovu, političku i materijalnu, za svoje stavove. Sve se poklopilo i sa hrvatskim maspokom... Raspad Jugoslavije se mogao naslutiti.

* Kao jednu od velikih dilema, još od vremena kada ste pripadali disidentskom krugu pa do danas, ističete onu između nacionalne svesti i demokratije...

- Čitava naša situacija bi mogla da se sagleda kroz tu dilemu: demokratija ili nacija? Sve ovo što se dešava i što se zbivalo i sa Kosovom i sa BiH je delom i kolebanje između opredeljenja za demokratiju i nacionalnu svest.

* Koliko su naši problemi vezani za prirodu prostora na kome živimo?

- Možda zato što smo na Balkanu i podeljeni plaćamo više nego što bi trebalo da se plati. Ali, rekao bih da naša sudbina nije samo vezana za pritiske iz Evrope, Amerike, Rusije, već smo i mi sami pomalo antropološki pripremljeni za takvu sudbinu. Podeljeni smo religijama. Iza svega na Balkanu stoje opredeljenja koja su bila verska, a iz njih su se uspostavili moralni odnosi, koji su i danas ključ svega. Vidite situaciju u BiH, Hrvatskoj, u Srbiji sa Sandžakom, sa Kosovom, sve su to podele u osnovi zasnovane na religijskim stavovima. Kod nas je problem i to što smo taj nacionalni osećaj, koji je bio zasnovan velikim delom na verskim tradicijama, na neki način doveli do apsurda.

* Kao predsednik srpskog PEN-a "lansirali" ste pojam kritički patriotizam?

- Taj moj termin je pogrešnio protumačen, ali i dalje ostajem pri njemu. Mislim da čovek mora imati stav prema sopstvenom rodoljublju. Nismo mi ni najpametniji, ni najstariji, kao uostalom što to nije nijedan narod, jer u svakome ima dosta tegoba i neravnina. Ako bi se u svakom kulturnom zbivanju, poretku, sistemu, zauzeo jedan kritički stav, onda bi se moglo doći do razjašnjenja nekih stvari koje su potekle odatle.

* Čini se da nam danas manjka kritičkog mišljenja?

- Druga merila su zavladala. Dobar pokazatelj je televizija. Danas i na nekim veoma dobrim stanicama, kako bi se reklo nacionalnim televizijama, imate prednost jednog jeftinog pristupa, jednostavnih stvari koje su trivijalne i dosta zapuštene, koje čoveka i društvo ne vuku napred, nego ih vraćaju njegovim pretpostavkama, osnovnim, pa čak i biološkim stvarima. Veliki kult je seks, jer se to veoma lako prodaje i dosta provlači kroz našu javnost. Pritisnuti smo stvarima koje celoj civilizaciji, celom svetu daju taj trivijalni okvir. Ali, to je kod nas prevladalo i više se vodi računa o onome što se može prodati, nego o onome što se može naučiti.

SLUŽBENI "NADZOR" - KAO predsednik srpskog PEN-a, pokrenuo sam razgovore sa Slovencima u Ljubljani i Beogradu. Razgovor koji smo imali u Sloveniji, po nalogu nekog iz rukovodstva, sniman je ceo i poslat saveznoj Udbi. Tada nisam to znao, iako su nas obavestili da će biti "nadzora". Kada je posle Dobrica Ćosić postao predsednik republike, ponudio mi je taj transkript, ali nisam hteo da ga uzmem. Smatrao sam da treba da ostane kod onog za koga je napisan.

* Kako to da umni ljudi, ipak, ćute?

- Ne bih rekao da ćute, nego ne dolaze do izražaja. Napravio sam dokument koji sam nazvao "Gola fakta", u kome sam pratio šta se zbivalo od dolaska Miloševića na vlast do izbora koje je izgubio. Tada se smatralo da je SANU na poziciji njegove politike, što nije bilo tačno. Bilo je ljudi koji su davali ton tome vremenu i bili istaknuti u njegovoj partiji i ideologiji, ali Akademija nije stala iza toga. Kroz sve te godine SANU je vrlo aktivno učestvovala u javnom životu i često bila napadana i osuđivana. U jednom momentu je čak 65 akademika tražililo Miloševićevu smenu. Taj dokument ponudio sam "Ninu" i "Politici" i nisu ga objavili. Objavljen je samo u knjizi mojih razgovora sa Milošem Jeftićem, koja je imala mali tiraž, jer nisam ja tako važna ličnost da mi se knjige prodaju kao knjige nekih današnjih novinara. Mi smo imali kritičke stavove sve vreme rata, davali savete kako da se ti krvavi odnosi zaustave. Niko taj glas SANU nije podržao.

* Nedavno je predsednik Nikolić pozivao SANU da se uključi u rešavanje problema na Kosovu, ali akademici se nisu zajednički oglasili?

- Suštinu je rekao Matija Bećković: "Niste nas pitali ni kada ste ulazili u taj problem." Tu je pravi odgovor. Akademija kao institucija nije mogla da stane iza toga. Kada bi se malo dublje ušlo, tu bi se videlo da se naše institucije danas nalaze u veoma lošem stanju, pogotovo kulturne institucije, a Akademija je jedna od takvih. Pogledajte kako stoje naša pozorišta, biblioteke, film. Ni nauka, ni univerzitet nisu u dobrom stanju. Duhovne i moralne vrednosti su u velikom padu. Institucije, koje bi trebalo da nose preokret, ugrožene su i najvažnije je povratiti im ugled.

* Zbog čega na početku 21. veka možemo čuti da nemamo nacionalnu strategiju oko tako važnih stvari?

- Jedan od naših osnovnih problema je što mi ne znamo kakvo smo danas društvo: tranziciono, postsocijalističko, postkapitalističko, prelazno...? Ulazimo u Evropu koja je izrazito kapitalistička i u kojoj su se odnosi promenili, a mi još nismo dovoljno spremni na sve to. Morali bismo da zauzmemo zato drugačiji stav prema našem nasleđu i potražimo vrednosti koje smo već odbacili. Građanska klasa imala je svoje osnove i moralne, i materijalne, i društvene, pa i državne. Imali smo građansko društvo u usponu posle Prvog svetskog rata, ali smo brzo pretrčali preko istorijske pozornice i izgubili se među kulisama. Dosta brzo smo posle proleteli istorijska razdoblja između socijalizma i fašizma, komunizma i nacizma, i izgubili, potcenili i uništili taj građanski svet. Nekoliko generacija nije naučilo da slobodno misli i govori. Ne možemo mi na osnovu ničega stvoriti nešto.

ĐILASOV "GUBAVAC"
KAO urednik časopisa "Savremenik" pokušao sam da objavim pripovetku Milovana Đilasa "Gubavac". Tu veoma dobru priču poslali smo u štampu. Časopis je štampan na istom broju strana, ali bez Đilasove priče. Otišao sam kod javnog tužioca da pitam da li Milovan Đilas po odlasku iz zatvora ima građanska prava ili ne. Odgovor je bio - ima, ali šta će to meni i "Savremeniku"?

* Šta se desilo sa građanskim društvom?

- Ono se vrlo brzo povuklo ili adaptiralo. Postoji nesklad i u nama samima, neki kukavičluk koji je adaptiran. Jedan od ozbiljnih stavova je to što se često i brzo menjamo i ne obraćamo pažnju na ono što je institucionalno mišljenje, već idemo za onim što se uslovno može nazvati moda.

* Tokom NATO bombardovanja citirali ste misao Đerđa Konrada da će se Evropi vratiti to šta je uradila Balkanu. Da li smo na pragu balkanizacije Evrope?

- To što je Konrad rekao nosi u sebi teške posledice ako se ozbiljno shvati. Već sam u ozbiljnim godinama i ne bih se usudio da dajem dijagnoze političke situacije. Pre bi trebalo da se vratimo onim vrednostima koje nisu urušene iz naše građanske tradicije, kada smo nešto u svetu značili, postizali, imali veliku literaturu i umetnost.n


KONSTANTINOVIĆ, TITO I HEGEL

- NEKI moji bliski prijatelji smatrali su da u "Istoriji srpske književnosti" nije trebalo da objavim tako kritičan tekst o Radomiru Konstantinoviću, koga inače veoma cenim, i njegovoj "Filozofiji palanke". U nekim njegovim radovima i onome što je govorio kada je dobio AVNOJ-evu nagradu, uvideo sam da je Titova misao za njega bila značajnija od Hegelove. To je nešto što nije rečeno u Evropi i jedan znak duboke krize u samoj građanskoj svesti i poimanju sveta. Ne može se političar, koji je prolazan, koliko god za nas bio nesumnjivo važna istorijska ličnost, postaviti tako visoko u odnosu na duhovne vrednosti celoga sveta.