Ponovo popravljamo kućne aparate

PRE krize šusteri, serviseri i drugi majstori dugo su čekali na mušterije. Zbog kvarova televizori i veš-mašine završavale su na deponijama, jer se mnogima više isplatilo da kupe novi uređaj nego da popravljaju stari. Sada je situacija znatno drugačija - besparica nas je naterala da opet krpimo cipele i plaćamo majstore za poslove koje sami ne možemo ili ne znamo da uradimo.

Čak i najmanja popravka veš-mašine i drugih uređaja košta 15 evra. U to je uračunat i dolazak majstora, koji se naplaćuje minimum 500 dinara. U zavisnosti od kvara, svoju uslugu majstor može da naplati i više od sto evra.

- Televizore su nekad bacali, jer im se nije isplatilo da plate popravku ekrana od 40 evra - kaže Rade S., TV tehničar. - Uz mali dodatak mogli su da kupe novi televizor, umesto da popravljaju nešto što im je decenijama koristilo. Sada je, neđutim, situacija drugačija. Para nema, a bez tehnike ne možemo.

Gotovo isto pričaju i majstori za belu tehniku. Iako tvrde da u vreme nemaštine za njih ima posla, žale se da im je zarada više nego skromna.

- Ja sam i vlasnik i majstor u mojoj radionici - priča Marjan D. - Posla imamo više nego pre početka krize, ali sve nam ode na troškove - dok platimo gorivo, oglase, reklame, a o nametima da i ne govorim. Po 15 sati idem sa terena na teren, ali meni ostaje svega 20 odsto od sveg priliva.

Većina majstora radi u sivoj zoni. Prema statistici, 2007. godine na jednog registrovanog zanatliju dolazila su dva koja rade "na crno". Od 2009. kriza je smanjila obim njihovih usluga u legalnim tokovima.

- U zemljama Evropske unije 35 odsto ovih usluga je u sivoj zoni, dok je u Srbiji veći od 50 odsto - kaže Dragoljub Rajić, iz Unije poslodovaca Srbije. - Samo oni koji rade za velike firme imaju razloga da se registruju i posluju legalno. Zbog državnih, lokalnih nameta, komunalnih usluga vlasnik bi na računu morao da ima 100.000 dinara samo da bi sebi isplatio zaradu od 20.000 dinara. O ulaganjima u opremu da i ne govorim. Država bi trebalo da stimuliše njihov prelazak u legalne tokove, jer je radom na crno ona samo na gubitku. Prelazak prometa iz ilegalnih u legalne vode popunio bi manjak u budžetu, pa država ne bi morala da povećava namete.