SRBIJA ne koristi nijedan mehanizam poput drugih država kako bi sačuvala domaće proizvođače i njihovu mogućnost plasmana. Recimo, carine na uvoz hrane u najrazvijenijim državama su i do tri puta veće od naših. Naruku nam, trenutno, ne ide ni dogovoreno, dodatno otvaranje tržišta prema Evropi i pad carinskih dažbina, ali ni ulazak Hrvatske u uniju Starog kontinenta.

Hrvatska se, inače, već sada sprema za čin pristupa evropskoj porodici. S obzirom na to da im se tada zatvaraju vrata država CEFTA sporazuma, potražili su alternativu da preko Srbije zadrže i ta tržišta. Prema saznanjima „Novosti“, pojedine hrvatske firme poslednjih meseci intenzivno ubeđuju vlasnike srpskih fabrika hrane da od njih preuzmu rukovođenje, a zauzvrat nude lobiranje za proboj na razvijenim tržištima. Takva usluga, prema „cenovniku“ hrvatskih menadžera, naše fabrike može da košta nekoliko miliona evra.

Naša proizvodnja će, procenjuju stručnjaci, posebno biti ugrožena kada Hrvatska uđe u Evropsku uniju, od juna 2013.

- Čak 500 naših proizvoda, među kojima je najviše životnih namirnica, Hrvatska će uvoziti po nižim stopama, nego što sada kupuje u okviru CEFTA sporazuma - ističe Miroslav Zdravković, ekonomista. - S druge strane, 50 proizvoda iz Hrvatske kupovaćemo uz veću carinu.

Prema njegovim rečima, Srbija uopšte ne štiti svoju proizvodnju, posebno kada je poljoprivreda u pitanju.

PRAKSA - ZEMLJE EU nemaju zakonsku regulativu kao Rusija i Kina, pa u Francuskoj, na primer, ne postoji zakon koji traži da se kupuje samo nacionalno - kaže ekonomista Goran Nikolić.
- Ipak, u praksi je potpuno drugačije. Tako, nemoguće je da jedna srpska kompanija pobedi u javnoj nabavci u ovoj, ili nekoj drugoj zemlji Unije.

- Prosečna carinska stopa u Srbiji je 7,4 odsto, a za poljoprivredne proizvode je 14,2 odsto, što je izuzetno niska stopa zaštite - kaže Zdravković. - Najrazvijenije zemlje, poput Japana i Norveške, štite svoju poljoprivredu sa stopom od 50 do čak 100 odsto.

I dok se domaća proizvodnja iz petnih žila bori da opstane u znatno jačoj konkurenciji, velike sile i konkretnim zakonima brane svoju privredu. Ruski ministri i državnici će, prema nedavno donetom propisu, recimo, moći da se voze samo automobilima koji su proizvedeni u ovoj zemlji, a hrana koja se kupuje za potrebe državnih firmi - biće pravljena isključivo u Rusiji. Među proizvodima koje će državne ruske firme smeti da kupuju, najviše je domaćih prehrambenih proizvoda i to kobasica, goveđeg, svinjskog i živinskog mesa, pirinča i nekih mlečnih proizvoda.

I Kina konstantno diže carinu na izvoz čeličnih cevi, kojima se prave bojleri u EU i Japanu. U Pekingu ističu da je uvođenje dažbine bilo potrebno jer se uvezena roba prodaje ispod tržišne cene i izaziva „značajnu štetu“ po kinesku industriju. Slična situacija je bila i prošle godine, kada je STO optužila ovu zemlju da nepravično štiti domaću proizvodnju ograničavanjem izvoza devet sirovih materijala za metalsku i hemijsku industriju.

Iako ovakvi potezi nailaze na brojna neslaganja i tužbe pri Svetskoj trgovinskoj organizaciji, stručnjaci smatraju da nivo trgovinskog protekcionizma u okviru 20 najrazvijenijih ekonomija sveta - konstantno raste. Uz parole slobodne trgovine, brojne članice ove organizacije, iako nemaju ovakve zakone - u praksi se slično ponašaju.

SENDVIČI IZ KOMŠILUKA

PREDSEDNIK Nacionalne organizacije potrošača Goran Papović, ističe da nas naše dodvoravanje svima mnogo košta.

- U zemlji na čijim se pumpama prodaju sendviči iz Hrvatske, komentar vam ne treba - kaže Papović. - Svako štiti svoju proizvodnju. Zar mi ne znamo da pravimo sendviče, toalet papir? Sami gušimo svoju privredu. Pitajte trgovce koliko domaći proizvodi učestvuju u njihovom asortimanu. Pričalo se o udelu od 50 odsto, ali to je bilo kada su otvarali trgovine. Pitajte šta je Privredna komora uradila za svoje članice. Ništa. I akcija „Kupujte domaće“ bila je naopaka, jer su 2005. verovali da država treba to da organizuje.