Lako zamaranje, čak i pri najmanjem naporu, koje često prati gušenje, može da uznemiri svakoga. Posebno je optrećujuće za mlađe osobe, koje su do tog trenutka bile potpuno zdrave. Većina obično pomisli na srčane tegobe, a gotovo niko na plućnu hipertenziju, veoma tešku, čak i smrtonosnu bolest. Da je reč o izuzetno ozbiljnoj bolesti, svedoči i nedavno obeležavanje Svetskog dana plućne hipertenzije uz upozorenja o neophodnoj saradnji sa timom lekara radi blagovremenog prepoznavanja i lečenja. Tim stručnjaka je sastavljen od kardiologa, pulmologa, reumatologa, radiologa, genetičara...

- Plućna hipertenzija je stanje povišenog pritiska u krvnim sudovima pluća. Najčešće se javlja zbog slabosti leve polovine srca kao posledice infarkta, ali može i zbog bolesti srčanih zalistaka ili mišića. Ali, kada se javi kod mlađih osoba, koje nemaju takve tegobe, onda može da ugrozi život. U tom slučaju i lečenje je potpuno drugačije - naglašava koordinator Nacionalnog registra za plućnu hipertenziju, profesor dr Arsen Ristić iz Klinike za kardiologiju Kliničkog centra Srbije.

* Šta dovodi kod mlađih osoba do nastanka ove bolesti?

- Plućna arterijska hipertenzija se najčešće javlja u trećoj ili četvrtoj deceniji, mada može i u ranom detinjstvu. Kod mlađih osoba može biti uzrokovana genetskim defektima, kao što su urođene srčane mane kod kojih dolazi do značajnog mešanja arterijske i venske krvi. Može biti i posledica sistemskih autoimunih bolesti, skleroderme ili lupusa. Tu je i grupa bolesnika sa naslednom sklonošću za stvaranjem krvnih ugrušaka i pojavom trombofilije. Kod njih se u mladosti javlja plućna hipertenzija kao posledica plućne embolije, kod koje je krvni ugrušak zapušio deo cirkulacije u plućima. Postoji i grupa mlađih pacijenata sa idiopatskom arterijskom plućnom hipertenzijom, kod kojih je prisutno zadebljanje zidova krvnih sudova u plućima sa povećanim otporom u njima, bez poznatog uzroka koji do takvog stanja dovodi.

* Na koji simptom bi mlade osobe trebalo da obrate pažnju?

- Ukoliko se sve više zamaraju na mali napor, a da tome nije prethodila nikakva infekcija, nemaju bronhijalnu astmu ili hronični bronhitis, obavezno treba da se jave lekaru. Takođe, ukoliko su simptomi prisutni, a nisu imali infarkt ili drugi razlog za slabost leve polovine srca. I obavezno da insistiraju na ultrazvučnom pregledu srca. S obzirom na to da su tegobe nespecifične, dešava se da prođe i godinu dana, a da se ne prepozna teška plućna hipertenzija.

* Kako se dijagnostikuje ova bolest?

- S obzirom na to da se plućna hipertenzija uspešno leči lekovima koji ciljano spuštaju pritisak u plućnom krvotoku, vrlo je važno da se na vreme ustanovi šta stoji iza zamaranja i gušenja na mali napor ili u miru. Ako je u pitanju povišen krvni pritisak u plućnoj cirkulaciji, traži se uzrok njegovog nastanka. Ako se sumnja na plućnu emboliju, radi se pregled plućne cirkulacije na skeneru, kao i testovi plućne funkcije radi isključivanja postojanja opstruktivne bolesti pluća ili teško poremećene razmene gasova, poznate kao fibroza pluća. Posle niza primenjenih metoda, dijagnoza se konačno potvrđuje kateterizacijom srca i određenim testovima, posle čega se uvodi ciljana terapija.

* Kakva je terapija?

- Lakše forme bolesti se uspešno leče lekom, čije troškove pokriva Republički fond zdravstvenog osiguranja. Međutim, problem je što za teže oblike treba dva ili tri leka, a za najteže bolesnike stalno intravensko davanje medikamenata. U našoj zemlji ovi lekovi nisu dostupni, jer su veoma skupi. Za mesečnu terapiju treba izdvojiti više od 10.000 eura.

* Koje su moguće komplikacije bolesti?

- Kod teške plućne hipertenzije dolazi do progresivnog slabljenja desne polovine srca, koje može dovesti do sve lošije tolerancije napora, čak i smrti. Kod pet odsto pacijenata plućna arterija se toliko proširi, da vrši pritisak na krvne sudove koji hrane srce. Posledica takvog stanja su bolovi u grudima, gubitak svesti i smrtni ishod zbog opasnih aritmija ili velikog infarkta. Bolest svakako ugrožava život, a prognoza zavisi od stadijuma bolesti i terapije koja se primenjuje. Pacijenti kod kojih se na vreme otkrije, žive značajno duže. Prosečno, prvu godinu od postavljanja dijagnoze ne preživi 15 odsto obolelih, a sedam godina polovina. Potpuno izlečenje može da se postigne samo kod onih koji imaju plućnu hipertenziju nastalu posle plućne embolije. Za ovu formu bolesti je razvijena kompleksna hirurška intervencija sa kojom se plućna hipertenzija trajno uklanja, ukoliko se uradi blagovremeno i uspešno. Na žalost, pošto je tehnički veoma zahtevna procedura i traje nekoliko sati, radi se samo u visoko- specijalizovanim centrima u svetu. Za naše pacijente, Republički fond zdravstvenog osiguranja nedavno je doneo odluku da se šalju na operacije o državnom trošku.

* Kada je neophodna transplantacija pluća?

- Kod drugih najtežih formi, gde se bolest pogoršava uprkos maksimalnoj medikamentoznoj terapiji, jedini izlaz je transplantacija pluća. Ponekad je potrebna istovremena transplantacija srca i pluća. Ipak, ni ovde trud nije uzaludan, jer se statistika preživelih u narednih pet godina značajno popravila sa ranijih 50, na sadašnjih 75 procenata. Nakon ovih kompleksnih operativnih zahvata, deset godina posle operacije preživi do 66 odsto obolelih.

SKLERODERMA I LUPUS

Plućna hipertenzija se javlja kod oba pola, češće kod žena jer su sklonije sklerodermi, sistemskom lupusu i trombofiliji. Skleroderma i lupus su sistemske autoimune bolesti kod kojih se i do deset puta češće javlja plućna hipertenzija. Prva bolest obično počinje zadebljanjem kože, hladnim i bledim prstima na rukama i otežanim gutanjem. Za ove bolesnike postoje programi ciljanih, periodičnih kardioloških pregleda na kojima se proverava da li je došlo do plućne hipertenzije. Ako počnu da se značajno više zamaraju, na kardiološki pregled treba da se jave i ranije.

Sistemski lupus eritematozus obično se ispoljava kroz produžene periode blago povišene telesne temperature, upale sitnih zglobova, ali i plućne i srčane maramice. Osim toga, dolazi i do niza promena u laboratorijskim analizama, poput niskih leukocita, prisustva auto-antitela... Ukoliko postoji ovakva klinička slika, a pacijent se i previše umara tokom svakodnevnih aktivnosti, trebalo bi da se obrati kardiologu - naglašava dr Ristić.