INSULINSKA pumpa je mala mehanička sprava za davanje insulina obolelima od dijabetesa tipa 1, malo veća od mobilnog telefona, koja je zakačena za kožu, a može se staviti u džep ili na kaiš. Ona isporučuje brzodelujući insulin preko infuzionog seta, tanke plastične cevčice ili vrlo tanke igle. Set se postavlja na kožu stomaka ili gluteusa, a posle tri dana infuzioni set se premešta na drugo mesto. Sav insulin potreban organizmu prima se preko tog infuzionog seta.

Insulinska pumpa nije veštački pankreas, već kompjuteski programirana sprava koja isporučuje brzodelujući insulin, npr. novorapid ili apidru u tačno preciznom količinama u preprogramiranim vremenskim intervalima. Insulin se primenjuje na dva načina: kontinuirano (bazalni) i davanjem bolusnih doza pred svaki obrok. Za razliku od uobičajenog bazalnog insulina, koji se daje jednom dnevno, na pumpi se te doze mogu programirati i menjati. Time se postiže da dete u svako doba dana prima dozu insulina koja odgovara njegovoj trenutnoj aktivnosti.

Da bi se ova pumpa koristila kao metoda primene insulina, pacijent i porodica moraju biti odlično obučeni i određivati nivo šećera u krvi više puta u toku dana. Obuka podrazumeva i da se roditelji i dete nauče da vizuelno procenjuju količinu hrane u tanjiru. Takođe, neophodno je u toj hrani odrediti količinu ugljenih hidrata.

MALE MANE AKO pumpa prestane da radi, postoji mogućnost da dođe do brze deregulacije bolesti (ketoacidoze). Nekada na mestu katetera može doći do infekcije. Pacijenti su prinuđeni da stalno nose pumpu sa sobom, skida se samo prilikom kupanja. Velika „mana“ im je što su skupe, kao i potrošni materijal, a potrebno je dosta administrativnih muka, napora lekara i roditelja da dete dobije pumpu. Ipak, kada se pacijenti dobro obuče, metabolička kontrola bolesti je značajno bolja, pa se smanjuje i rizik od komplikacija dijabetesa u kasnijem životnom dobu.

Za svakog pacijenta se proceni količina ugljenih hidrata koju može da pojede ako primi jednu jedinicu insulina. Tako se određuje bolus doza insulina. Takođe je potrebno da korisnici znaju da preračunaju „korekcionu“ dozu insulina, za koliko milimola po litru se se snizi glukoza u krvi ako se da jedna jedinica insulina.

Postoji mnogo razloga zašto je dobro da i deca i odrasli koriste terapiju pumpom, a ne klasičnom metodom, a najvažniji su da insulinska pumpa omogućava bolju kontrolu dijabetesa uz veću slobodu u svakodnevnim obavezama i stilu života.

Uz korišćenje pumpe, može da se jede sve bez ograničenja. Ukoliko dete zna sadržaj ugljenih hidrata u obroku, može da sebi da dovoljno insulina i dovede glikemiju u normalne okvire posle dva sata. Ne mora da se toliko strogo poštuje raspored obroka, već se može jesti poštujući ritam gladi i apetita, a ne satnicu. Ukoliko je glikemija visoka, izvesna količina insulina se može dati nezavisno od obroka, da bi se nivo šećera u krvi što pre doveo u željene okvire.

Kod insulinske pumpe mnogo je manja opasnost od hipoglikemija. Pumpa se može isprogramirati da ukoliko postoji rizik od pada nivoa šećera u toku noći tada isporučuje manju količinu insulina.

Za vreme fizičke aktivnosti dete može ili potpuno isključiti pumpu ili smanjiti dozu insulina. Ukoliko nivo šećera u krvi raste pred jutro, što se i inače dešava u pubertetskim godinama, u tom preiodu se može povećati doza bazalnog insulina. Ovo se ne može postići nijednim drugim načinom terapije.