U vreme kada su žene još stidljivo izvirivale iz školskih klupa, jer im je mesto bilo u kuhinji, Vladislava Beba Polit je dostojanstveno branila svoj doktorat. Bila je jedna od prvih devojaka svog doba sa titulom - doktor filozofskih nauka. I jedna od najhrabrijih među hrabrim damama svog vremena.

Rođena je 1886. godine u Novom Sadu kao ćerka doktora prava, advokata i političara Mihaila Polita Desančića. U rodnom gradu je sa odličnim ocenama završila osnovnu i višu devojačku školu. Imala je materijalne mogućnosti za dalje školovanje, ali i "opravdanje" pred takvom roditeljskom odlukom, jer je bila izuzetan đak. Otac ju je je upisao u privatnu "veliku" gimnaziju, u kojoj je maturirala i ispunila uslov za pohađanje studija. Na Univerzitetu u Budimpešti položila je 1912. godine ispit sa najvišom ocenom, potvrdivši sve dotadašnje uspehe. Bila je stručnjak iz oblasti slavistike, ali i maher za nemački, engleski i mađarski jezik. Biografija koju je, vrednim radom i permanentnim ulaganjem u obrazovanje, rano okitila lovorikama, ukazivala je na to da ova devojka nije tek obična akademska građanka. Zainteresovana za književnost, odlučila je da se okuša u pisanju i dobro joj je išlo. Objavljivala je tekstove na maternjem i mađarskom jeziku. Sebe je, međutim, videla na težem, nezahvalnijem i mukotrpnijem bojnom polju. Osećala je da joj je mesto među najhrabrijim pripadnicama nežnijeg pola, tamo gde se biju bitke za njihova prava. Imala je i od koga tu "žicu" da nasledi, čije lekcije da usvoji kao smernice za promišljanje i delovanje i na temelju čijeg rada da nastavi istorijsku žensku priču. Njena tetka je bila Savka Subotić, jedna od prvih feministkinja iz Vojvodine. Donkihotovski se borila za emancipaciju dama, otvoreno je nastojala da ih "inficira" knjigom i pomogne im da se školuju, verujući da tako mogu da postanu samosvesne i samostalne. Stopama svoje tetke krenula je i Vladislava. Činilo joj se da su kritičke rasprave mesto odakle treba da započne svoju borbu, odakle može da digne glas.

"Ako se ženama može svako pravo poreći, to se ne da poreći, da su one tu. To im ne može niko oduzeti. Tu smo! Postojimo! Živimo!", započela je Politova jednu od svojih rasprava, objavljenih u "Srpstvu", 1913. godine.

Svesna da će izazvati gnev pripadnika jačeg pola, ali u želji da je bar saslušaju, pre nego što krenu u napad, krenula je od toga da muškarci ne treba da se plaše duhovno oslobođenih žena, jer Srpkinje nisu kao dame na zapadu koje teži potpunoj samostalnosti. Naše se ne odriču braka i porodice, niti kuću kao smatraju za tamnicu. Dom je za njih hram i tako će i ostati.

"Srpkinjini osećaji su još nacionalni, a to je naročito kod manjih naroda životno pitanje. S toga je sasvim prirodno da mi Srpkinje ne možemo poći istim putem emancipacije kao zapadne žene", zapisala je Vladislava.

Pošto je takvim uvodom primirila mušku sujetu i predupredila eventualne napade, istakla je ono što je nužno i moguće - poboljšanje kvaliteta života žena. Govorila je da one treba da se obrazuju, zbog sebe, ali i da bi reprezentovale položaj muževa. Opet je napravila zadršku, dodajući da je stara narodna poslovica istinita, pa bi u skladu sa njom devojke trebalo da razmišljaju: "Ne stoji kuća na zemlji, već na ženi". Ali su zato njene sledeće rečenice glasile:

"Srpske su žene štedljivije nego muški. One su stvorene za finansijske operacije. Pogledajte samo onu porodicu koja napreduje. Uvek joj je duša žena. Nijedan zdravi i pošteni muškarac ne kaže da je žena samo materija, i da je ovaj svet Bog stvorio samo za muške. Nijedan ne veli da je žena alogična i amoralna. To mogu da kažu samo bolesnici".

Vladislava se borila za harmoniju u braku, koja je, kako je ona to videla, podrazumevala da se muž i žena dopunjavaju i da muškarci shvate da njihove supruge nisu reinkarnacija greha. Smatrala je da emancipacija pripadnica slabijeg pola ne može da se desi ako im oni jači u tome ne pomognu. Zalagala se za njihovo priznanje da su i dame deo univerzuma, da imaju svoju duhovnu esenciju i egzistenciju, volju, telo i duh. I da sve to mogu da ostvaruju bez muškaraca. Ali, suština je da žive zajedno. Nastojala je da suptilnim metodama dođe do cilja. Ako ne uspe, govorila je, potražiće ekstremnija sredstva:

"Ne treba nama Srpkinjama odmah izborno pravo, mi moramo steći svoja prava prvo nad vama i za ta prava borićemo se i fanatizmom, jer bez toga ne možemo živeti. To je ideja i misao čovečanstva, misao istinita i opravdana. Ko je god sposoban umno i telesno da radi, treba da živi, i kad živi treba da ima svoja prava na život. To je sadržina feminizma, to je esencija naše ideje, za koju se borimo i zalažemo. I svi smo mi dužni da se za nju zalažemo".

Politova je razumela da većini dama nedostaje snage i hrabrosti, jer nisu svesne da mogu i umeju, pa je glasno insistirala na tom osvešćivanju. Želela je da se grupišu u "bojne redove", kako bi zajednički stigle do cilja.

"Svi su kulturni narodi navikli na ženu kao na svog ravnopravnog druga, sposobnu za energičnu borbu života, vičnu za rad i potrebnu za osećaj sreće i mira u kući. Zar da se Srbi najviše opiru našem pravu i pokažu kako njihove ženskinje ne spadaju u red kulturnih žena na Zapadu?", zapisala je Vladislava Polit još pre Prvog svetskog rata. Možda je izgledalo da se bori sa vetrenjačama, ali na njenim tekovinama su ipak stvorene mnoge olakšice koje mi danas živimo.


OTAC MIHAILO VOĐA SRPSKIH LIBERALA

Bebin otac, Mihailo Polit Desančić (1833-1920) je bio pravi erudita i poliglota, vrsni pravnik, književnik, publicista. Bio je poslanik u Hrvatskom i Peštanskom parlamentu, borio se protiv mađarizacije Srba. Smatrao je da Rusija treba da preuzme glavnu ulogu u rešavanju Istočnog pitanja, a da saradnja Srba i Hrvata može da pomogne i jednom i drugom narodu. Političku karijeru je započeo kao saradnik i branitelj ideja Svetozara Miletića, a potom se izdvojio kao vođa liberala u Vojvodini. Od 1889. do 1914. je bio urednik "Branika", dnevnog lista i glavnog organa Srpske narodne slobodoumne stranke (liberala).