HORORE volimo zato što smo srećni jer smo nesrećni, zaključak je tima psihologa sa univerziteta Berkli i Florida.

Nekada se verovalo da se ljudi koji uživaju da sa napetošću, uzbuđenjem i jakim adrenalinom gledaju scene progonjenih žrtava i talase imaginarnog straha sa filmskog ekrana - zapravo uopšte ne plaše. Prema toj teoriji, ljubitelji horora su znali da je to samo fikcija, pa su se zadovoljavali nekom vrstom nastranog užitka. Drugi pravac, popularan pred kraj 20. veka, zastupao je stav da je nekima potrebna određena mazohistička doza straha u profilaktičke svrhe, koju pronalazi u ovom žanru. Najnovija teorija koju su dokazali američki psiholozi ističe da ljudi uživaju u takvim filmovima, jer su srećni zbog toga što su nesrećni. Psiholozi sa Berklija i Floride su izdvojili tri horor filma kao najuspešnija u tom smislu: Hičkokov "Psiho" (1960), Fridkinov "Isterivač đavola" (1973) i "Veštice iz Blera" (1999).