Preživela je čak četiri rata... Dok su trajale ofanzive u oba Balkanska, ona je bila u operacionoj sali. Za negu ranjenika i bolesnika, nagrađena je Ordenom i Medaljom za usluge Crvenom krstu Srbije. Prvi svetski rat je opet provela u bolnici, u Nišu. Kada je počeo Drugi, Nemci su uglednoj slikarki, znajući da je poreklom iz Nemačke, ponudili članstvo u "Kulturbundu" i sve privilegije koje uz to idu. Odbila je. Beta Vukanović je govorila da sebe smatra Srpkinjom, još od kada se u Minhenu zaljubila u kolegu Ristu Vukanovića, "dugačkog Hercegovca", kako ga je zvala. Kada su joj srpski umetnici, koje je upoznala dok se školovala u Nemačkoj, govorili da je Beograd mala varoš, nije ni slutila da će u njemu provesti ostatak života. A, to je bilo duže nego prosečan životni vek, jer Beta je umrla 1972, nekoliko meseci pošto je napunila 100 godina.

Rođena je 18. aprila 1872. u Bambergu, u imućnoj porodici. Posle osnovne i više ženske škole, devojčica koja se od malena igrala pisaljkama i blokom, znala je da je slikarstvo njena sudbina. Upisala je Zanatsku umetničku školu, potom se kalila u Savezu umetnika, pa usavršavala kod Antona Ažbea u Minhenu. I baš tu je upoznala slikara Ristu Vukanovića iz Trebinja, sa kojim je na medeni mesec, leta 1898, krenula put Srbije, u Beograd. Nije bilo sumnje - tu će i ostati, rešila je. Zaljubila se na prvi pogled u srpsku prestonicu, a već 20. septembra iste godine delima predstavila novoj domovini.

"Pred Skupštinom, u kući nalik na stari rustični šale, na uglu ulica Kraljice Natalije i Miloša Velikog, prolaze fijakeri, gospoda u redengotima, dame u haljinama skrojenim po poslednjoj modi, poneka i u nacionalnoj nošnji: duga suknja, libade i srebrna grana. Svi koji drže do sebe došli su da vide i budu viđeni na prvoj, ikada priređenoj umetničkoj izložbi u Beogradu i Srbiji. Izlaže dvadesetogodišnja Beta Vukanović", zapisala je Dragana Bukumirović, u knjizi "One".

OMILjENO DELO "KRSNA SLAVA"
 Jedno od prvih dela koje je Beta iznedrila u Beogradu bilo joj je među najdražima. Sliku "Krsna slava" izložila je na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine, objasnivši da je na tu ideju došla želeći da prikaže lep običaj sa kojim se upoznala u Srbiji, a za koji ranije nije ni čula. Originalno delo je nestalo, ali su sačuvane dve reprodukcije.

Bio je to veliki događaj za Beograd, u koji evropski umetnički duh još nije stigao. Beta je bila impresionista, koji želi da slika u prirodi, pod vedrim nebom, tome je učila i naše umetnike. Zato je u Srbiji bila začetnica pravca koji se zvao "plain air". Mnogo je putovala i učila, obilazila muzeje i pravila reprodukcije. Prve kopije dela velikih slikara, poput Rubensa i Rembranta, koje je Srbija videla, delo su njenih ruku. To je podržavao i kralj Milan Obrenović, oduševljen njenim i Ristinim slikama, pa je dao 200 "napoleona" samo da bi ta dela imao u svom domu. Taman toliko da Beta i Rista kupe plac u Kapetan Mišinoj ulici 13 i naprave kuću, koja je postala slikarska škola. Vukanovići su od Ministarstva prosvete dobili pravo da Prvu srpsku slikarsko-crtačku školu naslede od njenog osnivača Kirila Kutlika. Četiri prostrana ateljea bila su stvaralačka oaza umetničkih duša koje su kod njih dolazile i učile. I živopisna fasada je "govorila" da je kuća posebna, pravi hram umetnosti, jer je Beta iznad glavnog ulaza naslikala "Tri muze". Muzika, slikarstvo i igra su prikazane kao tri lepe žene, a oko njih su na stubovima bili cvetovi plavih perunika i šareno paunovo perje. Želela je da to bude mesto u kojem će se slušati muzika, plesati, razgovarati, modirati... Baš kako je bilo na evropskim balovima. Povodom stogodišnjice Prvog srpskog ustanka, osnovala je Društvo srpskih umetnika "Lada".

Za vreme Balkanskih radova bila je u redovima bolničarki. Kada je počeo Prvi svetski rat, Vukanovići su otišli u Solun, pa u Niš gde je Beta negovala ranjenike i tifusom zaraženog supruga, sa kojim se kasnije prebacila u Francusku. Rista je tamo i umro 1918. godine, a ona se sa izbeglicama vratila Srbiji. Volela je Beograd i bez obzira na to što njenog Hercegovca više nije bilo, nije mogla da zamisli da živi drugde.

Osnovala je Udruženje likovnih umetnika u Beogradu, a 1921. postala nastavnik u umetničkoj školi. Vratila se svetu boja, portreta, karikatura... Do 1910. godine, kada je izlagala na četvrtoj izložbi Društva srpskih umetnika "Lada", mnogi nisu znali da je ona sjajna karikaturistkinja. A prve radove je napravila još u osnovnoj školi, crtajući učiteljicu. Kaznili su je tada, ali nije odustala, verujući da ne čini ništa loše zato što crta smešne portrete, koji, govorila je, nikoga ne vređaju nego su samo duhoviti. Kasnije je bila vrlo uspešna u tome, ilustrovala je mnoga dela, pa i roman "Opštinsko dete" Branislava Nušića. Neki podaci pokazuju da je uradila čak 500 karikatura. Nepotvrđeni izvori kažu da je neke od njih čuvao kralj Petar Prvi.

Prvu retrospektivnu izložbu imala je 1958. godine, kada je izabrana za doživotnog počasnog predsednika "Lade". Slikala je i crtala do poslednjeg trenutka. Nije prošao dan, a da nije svratila u svoj atelje na Kolarcu. Ako je nije bilo tamo, onda je slikala u obližnjem parku. Umrla je 31. oktobra 1972. i sahranjena na Novom groblju u Beogradu.

Veliki poznavalac likovne umetnosti Pavle Vasić je zapisao: "Sa Betom Vukanović nestao je ceo jedan svet, drag i prisan, sada već sasvim dalek kao istorija ili mit. Beta Vukanović je bila nešto izuzetno u istoriji naše novije umetnosti".