PARIZ

OD STALNOG DOPISNIKA „NOVOSTI“


UMORNA vojska ljudi napušta u rano predvečerje grotlo podzemne železnice na stanici Gonkur u Parizu. Vraćaju se, posle napornog radnog dana, onom deliću intime koji ih čeka među zidovima u dnu ulice. Pekara, apoteka, kafe. Za stolom, žagor bezbrižne mladeži. Prodavnica nameštaja u kojoj neće kupiti pokućstvo da im bude mekše među tim zidovima.

Radovi na početku ulice koje nosi ime Artura Grusijea. Ulepšavaju Pariz. Trotoar oguljenog asfalta. Biće posle lepši i bolji. Devojka na biciklu. Kineski akcenat. Veliki mural, i dušek pored njega, da se u mislima prilegne. Prolaze usamljeni ljudi. Svaki čovek, jedan roman. Pa onda iskrsne broj 16, gde je svoje pariske dane provodio čuveni pisac Danilo Kiš.

Danas se navršavaju tačno tri decenije od kako nas je, u 54. godini, prerano napustio jedan od najvećih evropskih i svetskih književnika.

Živopisni kvart između Belvila i Kanala Sen Marten. Nekada je ovo bio populistički kraj u dodiru s avangardnim svetom, danas se tu sve više doseljava nova elita. Tuda su, svojevremeno, u goste Danilu Kišu i Paskal Delpeš dolazili prijatelji iz celog sveta. Među njima, i Milan Kundera. Na fasadi, spomen-ploča koja podseća da je u ovoj zgradi živeo slavni pisac.

Tu bi, svojom vitkom siluetom, s cigaretom među prstima, razbarušen, Danilo prolazio i peo se u svoj stan da prebira prstima po gitari i čita, čita, čita. Tu Paskal i dalje stanuje i ovo mesto, puno dragih uspomena, ne bi trajno napustila ni za šta na svetu.

Ona nije bila samo njegova životna saputnica u francuskim danima, već i vrsni prevodilac, zahvaljujući kojoj je celokupno Kišovo delo postalo dostupno frankofonskoj publici.

- Po mome mišljenju, trideset godina posle njegove smrti, Danilo Kiš ostaje jedan od najvažnijih autora moderne književnosti, po virtuoznosti njegovih formalnih poduhvata - kaže, za "Novosti", Paskal Delpeš, u razgovoru povodom godišnjice Danilove smrti.



Zgrada u Ulici Artura Grusijea u kojoj je živeo naš pisac



Na Kišov značaj za literaturu ukazivale su njegove mnogobrojne kolege. Među njima je bio i Josif Brodski, ruski pesnik i esejista, dobitnik Nobelove nagrade.

- Brodski je napisao da Kišova rečenica ima poetično tkivo. Govorio je da se, kada se prevedu Rembo ili Bodler na srpskohrvatski, dobija nešto kao Kiš - naglašava naša sagovornica.



Paskal Delpeš navodi kratak portet Kiša iz pera Brodskog koji, kako kaže, "kondenzira sve". A on glasi: "Imao je etički um. Etičku estetiku. Bio je neverovatno duhovit i pametan. Imao je savršen ukus i izvanredan instinkt za tačnu reč."

PROČITAJTE JOŠ - Nikita Milivojević: Budućnost se iz prošlosti vidi

Nažalost, navodi Delpešova, Kiš nije mnogo prisutan pisac među širokom publikom u Francuskoj.

- Pisci ga čitaju i dive mu se. Ali nije dospeo do široke publike. Kundera je napisao da je od svih velikih pisaca njegove generacije, francuskih ili stranih, koji su živeli u Parizu osamdesetih godina, on bio najnevidljiviji - ističe Delpešova.

Kišova saputnica i prevodilac, međutim, naglašava da je Danilo jako markirao intelektualce koje je sretao u Parizu, Njujorku i drugde.

- Tačno je da je Danilo više voleo da se druži sa prijateljima nego da izlazi po "pariskim krugovima", gde se kuvala svakakva kuhinja, kako je on to sam opisao u jednom eseju. A njegovi prijatelji još uvek duboko pate od Danilovog odsustva - prenosi Paskal Delpeš.



Koliko je Kiš uticao na tok svetske književnosti i njegove kolege pisce, ali i koliko se duše krilo u tom čoveku, posvedočio je takođe slavni pisac, nedavno preminuli Đerđ Konrad, kada je svojevremeno otkrio da su ga susreti s Danilom Kišom u Njujorku inspirisali za ideju ljubavi u glavnom liku u njegovom romanu "Dragoman i Melinda".

Danila Kiša, ali iz njegovih pariskih dana, dobro je poznavao i esejista, izdavač i osnivač revije "L'Atelier du roman" Lakis Proguidis, koji je pisao tekstove o slavnom piscu.

- Upoznao sam ga 1982. godine na seminaru koji je organizovao Milan Kundera o velikim centralnoevropskim književnicima. Kiš je tom prilikom održao četiri konferencije. Od tada ne prestajem da čitam, sve iznova, dela Danila Kiša koga smatram jednim od najvećih pisaca dvadesetog veka - ističe Proguidis, za "Novosti".

On podvlači da je Kiš fantastično osuđivao i komunizam, i nacizam.

- Za mene je jedini romanopisac koji je istražio virus koji ova dva društveno-ideološka sistema imaju zajedničko s našim svetom - naglašava Proguidis.

Francuski esejista ističe da je Kiš odigrao ključnu ulogu i u njegovom formiranju kao pisca, kao i da nastavlja da ga inspiriše. Proguidis je svojevremeno objavio i elož Kišu povodom desete godišnjice njegove smrti.

Veliki poznavalac Kišovog dela je i profesor emeritus sa Sorbone u penziji Žan-Pjer Morel, koji je takođe imao priliku da u nekoliko navrata sretne Kiša. Kasnije je napisao više tekstova o Danilu, kao i predgovore za "Varia" i "Pslalam 44" u Francuskoj.

- Bio je impresivan, izuzetno prijatan, ljubazan, čak i prema ljudima koje nije poznavao dobro, a u raspravama imao vrlo polemičan temperament. Bio je neumoran i s nepresušnim argumentima u diskusiji, naročito kada se radilo o bivšoj Jugoslaviji, koju nismo najbolje poznavali u Francuskoj. Bio je veoma kultivisan - prenosi Morel, za "Novosti".

Kiša je, kaže, otkrio 1979. godine, u trenutku kada je u Francuskoj bio objavljen prevod njegove "Grobnice za Borisa Davidoviča".

- Od tada, "gutao" sam čitavo njegovo delo. Nesumnjivo je je jedan od najznačajnih pisaca prošlog veka - ističe.

U vreme kada se pojavio prevod, Morel je radio za poznatu reviju "Kenzen literer" (Književni dvonedeljnik).

- S ozbirom na to da sam se bavio knjigama iz SSSR-a, disidentima i delu kontinenta koji smo u ono vreme zvali Istočne zemlje, napravio sam veoma pohvalan prikaz, jer mi se knjiga izuzetno dopala - ističe naš sagovornik.



Zatim je napisao još jednu sličnu kritiku za veliku reviju "Le Temps de la rfleksion". Ta dva članka, uz mnogo drugih, tuđih, odigrali su važnu ulogu u percepciji Kišovog dela u Francuskoj.

- Od tada se počelo sa sukcesivnim prevodom svih njegovih dela. Do tada je bila prevedena jedino "Bašta, pepeo" - naglašava Morel.

Seća se da je između ta dva njegova teksta, bio organizovan prijem u rezidenciji jugoslovenskog ambasadora u Parizu povodom objavljivanja prevoda "Grobnice za Borisa Davidoviča".

- Našao sam se na skupu na kome je Danilo Kiš rekao nekoliko reči o svojoj knjizi. Bilo je to pravo zvanično veče i imao sam utisak da su zaposleni u ambasadi na neki način bili krajnje oprezni, jer se sve događalo posle famoznog "Časa anatomije", koji je na francuski jezik preveden tek kasnije. Danilo je tom prilikom bio dosta izolovan, a atmosfera hladna.

Bila je to prilika da ipak razmene nekoliko reči.

- Prišao sam mu i napisao mi je divnu posvetu, sa svojim lepim rukopisom koji je zahvatio dve stranice. Ljubomorno čuvam to dragoceno svedočanstvo - prenosi nam Morel.

Zbog polemičke knjige "Časa anatomije" kasnije je bila organizovana i rasprava u poznatom francuskom kulturnom centru "Žorž Pompidu", na kojoj je učestvovao i Morel.

- Kiš je koristio realnost drugih autora da bi pisao svoju sopstvenu fikciju. Pisanje daje puno pravo za rekonfiguraciju realnosti. Kiš je inovirao prosede i dao svoj suštinski doprinos u tome.

Priseća se i njihovog susreta u drugoj polovini osamdesetih, u Jugoslovenskom kulturnom centru, gde je bio organizovan susret s francuskim intelektualcima.

- Bio je veoma uzbuđen i pogođen u odnosu na tragičnu situaciju koja se nagoveštavala u bivšoj Jugoslaviji - potvrđuje profesor sa Sorbone. - Uvek se predstavljao kao jugoslovenski pisac. Čak je, u jednom od naših intervjua, rekao da je, možda, poslednji. Govorio je o ekstremnoj kompleksnosti regiona koji može da ima samo evropsku istoriju. Mnogo je voleo svoju zemlju i apsolutno nije bio nacionalista.

Govoreći o Kišovom delu, i Morel, kao i Paskal Delpeš, naglašava da ga široka publika, nažalost, nedovoljno poznaje. Kao razlog, između ostalog, navodi i to što su Francuzi radije okrenuti svojim autorima ili piscima iz drugih velikih sredina.

- Srbija je u Francuskoj, na primer, manje poznata od Rusije. Zato je Kiš manje odzvanjao od, recimo, Solženjicina. A Kiš je za Srbiju ono što je Džejms Džojs predstavljao za Irsku. Važan je koliko i Nabokov - tvrdi Morel.

I zaključuje:

- Danilo Kiš je autor koji ne pripada prošlosti i tek treba da bude otkriven. On je pisac budućnosti.

SNAGA PREVODA

PREVODI Paskal Delpeš knjiga Danila Kiša, koja ga je odlično poznavala, od izuzetne su važnosti za shvatanje njegovih knjiga u Francuskoj - ističe profesor sa Sorbone Žan Pjer Morel.

ULICA TESON

DANILO Kiš je u Parizu prethodno živeo dve ulice niže, na broju 5, u ulici Teson. Kasnije, 1986. godine, prešao je kod Paskal u ulicu Artir Grusije, gde je i preminuo 1989.