ZAGREBAČKO kazalište mladih i Montažstroj su, u predstavi "Mladež bez Boga", reditelja Boruta Šeparovića, na 53. Bitefu prikazali strašnu sliku raspada sveta, odozdo, od mladih, koji, sa svojim (destruktivnim) idejama i poništavanjem svakog autoriteta, nose taj mrak u "svetlu" budućnost.

Posle svoje predstave "55+", kojom je, na jednom od prošlih Bitefa, neodoljivo surovim pozorišnim jezikom ispovesti ljudi "trećeg doba", progovorio o socijalnom odbacivanju onih koji kapitalizmu nisu "učinkoviti", u predstavi "Mladež bez Boga" Borut Šeparović stiže na kraj parabole. Mladi, u predstavi po istoimenom tekstu Edena fon Horvata, po motivima romana "Heroji" Franka Berardija, obrisani od svih emocija, osim mržnje i besa, postali su mašine, podređeni novim tehnologijama sa kojima, u kojima i za koje postoje, u virtuelnom svetu video-igara, gde je sve dopušteno. Za razliku od prve, ova predstava, začudo, izaziva odium, ali ne i emotivni odgovor.

Događanje vršnjačkog nasilja i zlostavljanje starijih, roditelja, učitelja, slučajnih prolaznika, svakodnevica je globalnih medija, pa postaje uzor za klonove junaka video-igara. Tako je, ne samo u Šeparovićevoj predstavi. Ona donekle stilizuje događaje na sceni, osim zvuka, koji ostaje povremeno nepodnošljiv. Kako je pozorište medij a ne život, uopštavanje i simuliranje je neophodno, ukoliko nije u pitanju dokumentarna priča, što ovde nije bio slučaj. Tako je pervertirana istina, da živimo u svetu bez Boga, jer tako odrastamo, postala monotona, na isti način, na koji je i TV gledalac otupeo na stalne zločine, koji su mu svake večeri "na meniju", uz večeru. Publika je i izlazila, u poslednjih petnaestak minuta predstave. I to onda, kada je glumica govorila autentičnu Brejvikovu odbranu na sudu, manifest zla i zločina, posle ubistva sedamdesetak ljudi u Norveškoj.

PROČITAJTE JOŠ - POZORIŠNA KRITIKA 53. BITEF: Mosul u Eshilovoj Orestiji

Zašto je predstava postala nezanimljiva?... Iz medijskih razloga. Na ekranu sve ostaje daleko od nas. "Ljubav iz početka" ovde nigde nije mogla da počne. Osim ljubavi prema smrti, ubijanju, ravnodušnost, koja bi bolela kada bi bila istinita i svedena na pojedinačnu sudbinu. Fon Horavatova drama o nadolazećem nacizmu proširena je kod Šeparovića u predstavu o dolazećoj smrti humanog bića. Uopšteno, viđeno, prepričano.

Posle neposredne slike razorenog Mosula (ako je to, samo za sebe, pozorište), što je odjeknulo u emociji gledaoca, mnogo više nego istinitost Eshilove "Orestije", na otvaranju, Bitef se, već sa svojom drugom predstavom ulazi ponovo u opasne vode formalne zanimljivosti, koja nije suštinski inovativna za pozorišne prakse.