UVELIKO sam poznavala Milicu Nikolić, kao esejistu i prevodioca, kada smo se prvi put srele. Bilo je to kasnih sedamdesetih, na stazi kojom smo u isto vreme, vraćajući se, svaka iz svoje redakcije u Beogradu - preko nekošene livadice skraćivale put od autobuske stanice do malenog bloka novoizgrađenih kuća u ulici prve pruge u Zemunu. Tako smo se ona, rođena Dorćolka i ja, koja sam ranu mladost provela u beogradskom centru, našle - kao Zemunke. Osmehujući se, jednom me je, na toj stazici, zapitala znam li ko je ona. Njen lik nisam znala, ali sam se, kada mi je rekla ime, odmah setila knjiga - "Ruske poetske teme" (1972), "Antologija moderne ruske poezije" (sa Nanom Bogdanović, 1961), izabana dela Mandeljštama (1962), Hlebnjikova (1964), Brodskog (1971); i "Prosvetinog" izdanja poezije i proze Marine Cvetajeve (1973).

Naši usputni razgovori i teme postajali su sve složeniji, počele smo se češće čuti telefonom, i posećivati. Nakon više leta usudila sam se, kao urednik tada osnažene "Narodne knjige", da predložim da nešto uradimo zajedno. Tako su nastala Dela Marine Cvetajeve (I-III, u saradnji sa SKZ,1990). I tako sam, tokom trogodišnjih priprema izdanja, zapravo upoznala Milicu - njenu posvećenost, ogromni prevodilački dar, smisao za jezičke finese oba jezika, erudiciju, predani rad sa prevodicima - do posednjeg detalja i nijanse. Uz učešće iskusnijih - Ivane Bogdanović, Olge Vlatković, Ljiljane Mojsove, Lidije Subotin, Jelene Drenovac - radovale smo se uključivanju pesnika - poeziju su prevodile i Mirjana Vukmirović i Zlata Kocić.

Pročitajte još - Odlazak vrsnog pisca i prevodioca

Posebnu, iluminatnu dimenziju uneo je Danilo Kiš, prevodom Marinine "Novogodišnje", posvećene Rilkeu, na vest o smrti velikog pesnika. Kiš je to učinio sa savršenim intelektualnim i emotivnim prozrenjem ove pesme - lavirintske mreže emocija, asocijacija, jezičkih prečica u prelasku iz ovog sveta - "tamo" - gde uobičajeno "Srećna nova" postaje viza za nepoznato, i želja pesnika pesniku: "Srećan ti novi nagoveštaj zvuka". Milica je istinski verovala da je Kišov prevod ove, možda najbolja pesma ruske poezije u dvadesetom veku, neprevaziđen. I nije se prevarila.

Kao esejista, posedovala je onu crtu koju je pripisivala samoj Cvetajevoj, da uprkos najrazličitijim menama i najprelomnijim trenucima, uvek, "čuje različite glasove i razume različite istine". Verovala je da umetnost, udružujući moguće sa nemogućim, "stvara jedan daleko prostraniji, daleko inventivniji, daleko bolji svet", više po čovekovoj meri, jer u njemu caruje vid čovekove slobode nalik snovnom - gde, kako piše u svojoj "Antologiji ruske fantastike XIX i HX veka" (1966), to "fantastično oko", postaje "zenična tačka u oku umetnosti."

Kao da otuda potiče njena pronicljiva i kreativna strast uma. Sposobnost da u književnom pismu vidi rigidnu zakonitost čovekove prirode i sudbine, a negde dublje ili ponad toga, odbranu najboljeg u nama, koje, uprkos urušavanju vremena i istorijskim lomovima, postoji, kao odbrana "neuništivosti ljudske mašte", i ono "malo postojanja u svetu velikog tvrdog opredmećenja".

Stoga joj je bila bliska poezija nadrealista, Matića, Dedinca i Vuča, a posebno Oskara Daviča. Olujna Davičova strast, koja može tek privremeno zastati pod krovom reči, u knjizi koja sabira šest decenija pevanja (KOV, 2008) poput slapova razlistava sposobnost da sam pesnik bude "uvek drugačije svoj" (Milici draga opaska Bore Radovića), i uvek u plamenoj obnovi erosa čula i jezika. Njena jedinstvena posvećenost Daviču sažeta je u njenoj rečenici: "Moj je utisak da je Davičo bio pod ogromnim pritiskom svoje jezičke energije, te magme koja je kuljala iz njega, budući da je bio u njenoj apsolutnoj vlasti, omađijan celog života ("Prva ruka", "Prosveta", 1999).

Milica Nikolić (prva s leva), Vladan Radovanović, Sveta Lukić, Bora Ćosić i Bogdan Bogdanović, Foto: Iz kolekcije Vladana Radovanovića


Oklevala je da se prihvati pisanja o Ivanu V. Laliću, što sam joj u više navrata sugerisala - a napisala je, povodom pesme "More" - neponovljivu knjigu Mare mediterraneum (1996). Zvuk, i semantiku mora, duboku meditativnu lepotu pesme, i razgovor unutrašnjih pejzaža koji vrhune pokušajima spoznaje nedokučivog, smisla nesreće i velikog gubitka pesnikovog, Milica tumači kao jedan od najleših njoj znanih napora da se nadživi nesreća, i kao "smernost i pokornost u jednom od veličanstvenih trenutaka spasonosnog razumevanja ustrojstva sveta".

Čitala je i mlađe pesnike i pesnikinje. Divila se drevnoj i novoj snazi poetskog jezika Zlate Kocić, ali je iskazala i nedvosmisleno razumevanja rane faze pevanja Ane Ristović, njene pesničke inteligencije, koju je videla kao glas modernosti u stalnom napredovanju.

Bila je vrstan lektor. Zvala bih je pri svakoj svojoj nedoumici. A ona mene, po prijemu svake nove knjige nekog mlađeg pesnika, da proveri prve utiske. Naši razgovori su tekli godinama. Bila je u stalnom kontaktu sa svojim nolitovcima, piscima i slikarima iz rovinjskog kruga, potom, devedesetih, i Beogradskog kruga intelektualaca, ili pak sa saradnicima Trećeg programa Radio Beograda.

VLADARKA SVOG JEZIČKOG ZAMKA DO kraja je verovala u istinu jezika. I branila ju je, upornošću strasnika uma, strasnika pisma. Jezik je bio polazište njenih nadahnutih istraživanja, uvek drugačije raskrivenog za svakog pesnika ponaosob, kao uvod u oblik i značenje. To je ukazivalo na izuzetnost svake stvaralačke prirode, ali je govorilo i o njoj samoj, koja nije bila pokorni sledbenik ustaljenih rutinskih kvalifikacija u kulturi. Bila je vladarka svog sopstvenog jezičkog zamka, one odbrane postojanja, koje bi, bez tog zdanja, rečeno stihom Cvetajeve, bilo "Kao Eolova kula, prazna i strašna".

U "Sarajevskim sveskama" imala je svoju rubriku mikro-prikaza novih knjiga, sve do smrti urednice Vojke Smiljanić Đikić 2016. A želela je da i dalje piše - veza sa knjigom bila je za nju nasušna, kao veza sa životom. Kratak i nedovršen, neobjavljen zapis o mojoj zbirci "Efekat leptira", koji čuvam, primer je misli koja ne odustaje - sažet poput pesme.

Leta 2008, ispisala je, sažeto i mudro, svoje refleksije o mojoj tada novoj pesničkoj knjizi, i svoje pismo-prikaz, i pre našeg zakazanog susreta na Dunavu, spustila u moje poštansko sanduče, sa večitim pitanjem, "da nisam u nečemu pogrešila, ispravi me". Pohitala sam da iskažem oduševljenje i zahvalnost, ne samo u svoje ime, pismom koje sam već sutradan, 28. septembra 2008. ubacila u njeno sanduče.

Neka ostane, od mene, ta reč Milici, u nekom nebeskom sandučetu, zauvek:

"Još jednom, 'bespoštedno' iskreno kažem da sam zadivljena (...) što je ovom divnom čudu povod i razlog, inspiracija i volja, mogla da bude Žena od pesme! Zapamtiću ga stoga, kao dragocenost energije, koja se meri gramima i minutima, tankim papirom i težinom olovčice, a razvija se do nevidljivih granica dara koji mi je upućen. A pritom nije upućen samo meni! Dara, koji je upravo sasvim Tvoj, u Tebi.

Bezmerno zahvalna, Tvoja, Tanja"


DO ANATOMIJE DUŠE

SA najvećom radošću otkrivanja posvetila se i fascinantnom delu Aleksandra Ristovića, njegovom prohodu od detinje snovnog do duboke anamneze ljudske prirode - do anatomije duše. U širokom spektru pesnik je predstavljen delima u pet knjiga ("Nolit" 1995), koje je, uz do tada nepoznate radove pesnika, priredila sa Milošem Stambolićem, raskrivajući, i kasnije, maestralno, pesnikovu metafiziku čulnog u istoimenom eseju (2008).


U DOMU REČI

SJAJAN sabesednik, bezuslovno okrenut drugom. Tako su, u tom domu reči, primani Kiš, Tišma, Radomir Konstantinović, ali i mladi, novostasali pesnici i književni istraživači. Sa pažnjom i brigom prihvatala je, devedesetih, pisce iz svih krajeva zemlje u rasulu, nastojeći da pomogne, da razume. Odani prijatelj, dragim ljudima je uvek uzvraćala pismima, pisanim posvećeno, u tišini, rukom.