POD svodovima Crkve Svetoga Spasa u srednjovekovnom manastiru Žiča, na dan Preobraženja Gospodnjeg, pesniku Vladimiru Jagličiću je, uz prigodnu svečanost, posle višednevnog saborovanja, uručena Žička hrisovulja - najviše priznanje Žičkog duhovnog sabora "Preobraženja" i jedna od najprestižnijih književnih nagrada u nas, čime je ovaj 28. po redu duhovni sabor i završen.

Pročitajte još: Jedna knjiga, jedan opus

Kako je odluku o dodeli, prema tradiciji, žiri saopštio na Spasovdan - 40 dana po Hristovom vaskrsenju, ovogodišnja Žička hrisovulja je pesniku Vladimiru Jagličiću pripala "za poeziju ukorenjenu u svome jeziku i duhovnom pozivu".

PROČITAJTE JOŠ - Katarina Tripković Pančić – Panteon mira na balkanskom buretu baruta

Priznanje - zlatopečatenu povelju i preobraženjsku ikonu, Jagličiću je, kao jednom od 28 dosadašnjih dobitnika i čuvara srpskog pesničkog jezika i reči, uručio gradonačelnik Kraljeva Predrag Terzić.

- Pažnja koja se ovom nagradom skreće na nečije pesničko delo treba da ukaže na činjenicu pripadnosti vekovnoj tradiciji, koja pomaže našem narodu da opstane, i fizički i duhovno. Sebe ne osećam toliko važnim, pogotovo moćnim, za takav visoki naum, ali bi me obradovala mogućnost da i sam uzidam nekakav, ma i najmanji, kamičak u tako moćnu i trajnu građevinu - besedio je ovogodišnji laureat Vladimir Jagličić. - Trudio sam se da, čitavog svog svesnog života, održim tu, gotovo nemoguću ideju - da je naša duhovnost veća i jača od naših fizičkih manjkavosti i nesreća, i da treba da težimo toj neoskrvnjenoj celini. Ma šta mi se događalo, i ma šta se dogodi, ja sam stajao jedino u takvom jednom idealu.

SVEČANOST U prepunoj manastirskoj trpezariji Svetoga Save u Žiči, gde je svečanost i održana, ovom prilikom o pesničkom delu Vladimira Jagličića govorili su Dragan Hamović i pesnik Đorđe Sladoje. Glumac Milomir Nedeljković govorio je odabrane stihove laureata, dok je u muzičkom delu programa učestvovao Gradski hor "Crvčanin".

Laureat je u svojoj besedi naglasio i da je gotovo nemoguće odista sagraditi nešto vredno i novo.

- U to, nemoguće, pokušao sam da ostvarim izvesni uvid. Ne znam koliko sam u tome uspeo. Već sam pri kraju svog dodeljenog životnog veka, i ono što sam iza sebe zgomilao, možda je, takođe, što rekao onaj slavni Čačanin, samo još jedan veliki otpad i rusvaj - dodao je, između ostalog, laureat.

- Ali nema sumnje da sam pokušao, uprkos svemu, nešto da sagradim i postavim nekakve temelje, makar gradnje ostao nedostojan. Na tom pogibeljnom, da se ne lažemo, i samožrtvenom poslu, ostajao sam bez mnogo čega - bez novaca, prijatelja, zdravlja, često ubog, ismejan i sam. Ali možda je sve vredelo ako me, barem na jedan jedini, maleni tren, zdomi i ukrovi nekakav hram.