SKULPTURE, objekti i reljefi u kamenu, terakoti i aluminijumu, nastali proteklih pet godina kao deo istraživačkog ciklusa, predstavljaju rad vajara Marka Vukše u Prodajnoj galeriji Beograd. U osnovi dela ovog docenta Fakulteta primenjenih umetnosti, prisutnog na našoj likovnoj sceni govoto dve decenije, jeste - crtež.

- Na izložbi nema skulptura u drvetu, koje sam do sada najviše radio, jer su mi za zamisao koju sam imao bili zahvalniji kamen i metal - objašnjava umetnik za "Novosti" - Kamen mi je dozvolio da po njemu crtam, kao na papiru, a metalne ploče i armature su u startu bile podatne za realizaciju radova, jer se kroz celu izložbu provlači linija, koju je najzgodnije bilo uraditi u metalu.

PROČITAJTE I: Otišao vajar dobre nade

Da bi zaokružio priču o liniji, koja nije samo crtež u prostoru, nego postaje i skulptura, krug je započeo kockom u kamenu, a završio kockom u čeliku.

- Kao vajaru, crtež na papiru mi je uvek bio ograničen drugom dimenzijom. Zato je ta linija izašla u treću dimenziju, više nije šetala u krug po papiru, već je počela da se kreće na sve strane unaokolo i po prostoru nacrtala skulpturu - priča Vukša.

Svoje skulpture opisuje kao jednostavne i apstraktne. Nisu deskriptivne, dodaje, ne opisuju vreme u kome živimo, ni bukvalno, ni prenosno.

- Kroz ono što radim opisujem sebe u bilo kom vremenu - nastavlja Vukša. - Nisam se do sada priklanjao nijednom trendu i nadam se da će tako ostati, jer je dovoljno da prođe deset godina, pa da vidimo da nešto više ne važi i da je manje vredno, zato što su se okolnosti promenile.

SVE SE TROŠI NE odgovaram na teme, meni je tema skulptura, čiju problematiku pokušavam da rešim - tvrdi Vukša. - Manje mi je bitno da moji radovi budu u direktnom dijalogu sa vremenom. U toku jednog života mnogo se toga promeni. Sve se troši, ono što je bilo juče, danas više ne važi.

Naš sagovornik tvrdi da likovnim stvaraocima nije lako nigde, ne samo u Srbiji:

- Bio sam 15 godina samostalni umetnik i veoma dobro znam šta znači snalaziti se i istrajavati.

Kao pripadnik generacije koja je upamtila tradiciju bivše Jugoslavije, priča da se seća i vremena kada je skulptura bila veoma važan segment u društvu: podizali su se spomenici nadahnuti vremenom napretka, a postojao je i zakon po kome se određeni procenat svake nove investicije izdvojao za umetnost.

- Takav zakon bi i sada pružio veliku šansu likovnim stvaraocima, svi bi imali posla. Svaki spomenik, skulptura, intervencija u prostoru je mnogo manji izdatak od onog što društvo dobije - zaključuje Marko Vukša.