U PROGRAMU ovogodišnjeg Bitefa je sedam predstava, od kojih su čak dve s potpisom poznatog slovenačkog reditelja Jerneja Lorencija: "Bibliju, prvi pokušaj" izvešće Slovensko narodno gledališče iz Ljubljane, a "Carstvo nebesko" (premijerno) ansambl našeg nacionalnog teatra. Iza ovog uglednog umetnika je četrdesetak režija, a sa tri naslova ("Oluja", "Poludela lokomotiva", "Ilijada") poslednjih godina već je gostovao na beogradskom festivalu - svaki put osvajajući priznanja i simpatije publike.

"Carstvo nebesko" (koprodukcija Narodnog pozorišta i Bitef teatra) njegov je prvi angažman u Srbiji i za temu je izabrao srpsku epsku poeziju. "Epski široko", biće i u načinu izvođenja: prvi deo predstave odigraće se na sceni "Raša Plaović", drugi u Bitef teatru. Nesvakidašnji potez motivisan je rediteljevom idejom za promenom perspektive u istoj tematici...

* Zašto ste se odlučili baš za srpsku epiku?

- Pre svega, zbog moje ljubavi prema drevnim pričama i pesmama, kao prvim dokumentima naše civilizacije. Zanimaju me teme, motivi, dileme, koje su to patnje i čežnje, pa i kakve veze sve to ima sa nama danas. Mnogo je toga zajedničkog. U epici su stvari samo malo surovije, neposrednije, s manje laži. A i strasti se manje kriju. Fascinira me mašta u pričama i pesmama, jer imaginacija je najveća privilegija ljudskog postojanja. Srpske pesme su super kombinacija istorije s jedne strane, i mitologije s druge. Ponekad čak i mitomanije. Taj rub između istorije i mitomanije veoma mi je zanimljiv, sve ono arhetipsko, važno za našu potrebu pričanja priče.

PRIPADNOST I POSEBNOST - LjUDI uvek, s jedne strane, žele da negde pripadaju, a s druge, da budu jedinstveni. Teatar je kolektivan rad: okuplja određeni broj pojedinaca, od kojih niko ne sme da gubi svoj identitet, ali mora da ima svest da predstava treba da bude pametnija od zbira pojedinaca. Reditelj ne određuje sve, jer svako je autor i svako treba da izrazi sebe - kaže Lorenci.

* Ceo Balkan je sličan prostor, šta ovdašnje stvaralaštvo čini specifičnim?

- Srbija je zbog svojih istorijskih okolnosti nastojala da se održi preko jezika i pesme. To je fenomenalan način otpora: dok pričam i pevam ja postojim! Koliko god okolnosti bile teške, koliko god se prolivala krv, dok pevam - postojim. Praiskonska, divna potreba. Arhetipske priče možemo naći u svim tradicijama sveta i to je ono najlepše, jer znači da postoji neki prostor u nama u kome smo svi braća i sestre. Način na koji žudimo, bojimo se, volimo i previše želimo.

* U epici su ideali uzvišeni, a sloboda vredna svake žrtve. Danas preovlađuje mišljenje da za "ideale ginu budale"?

- Ne bih glorifikovao prošlost, a ni umanjivao sadašnjost. Slika nije crno-bela, putem se nešto gubi, a nešto dobija... Ja ne bih umro za Sloveniju. Ne želim da se previše identifikujem sa nacijom, moja pripadnost je, pre svega, pripadnost jeziku. U toj priči o idealima i junacima, postoji velika opasnost da ih raznorazne političke opcije vulgarizuju i zloupotrebe, kao i neke pesme i pojmove. Svaka politika želi da sebi obezbedi dugovečnost i u tu svrhu bezobzirno krade prošlost. Pesme same po sebi ne mogu biti loše niti izvor zla, uvek je pitanje interpretacije... Svaki istorijski trenutak toliko je kompleksan da se ne može sagledati u svojoj celovitosti. U tom smislu, ova predstava neće, ne može i ne želi da sudi o bilo čemu, stavi bilo kakav uskličnik. I sigurno će se igrati sa tom kompleksnošću koja je uvek u izmicanju. Neće praviti neke konačne sudove, baviće se lepotom prepričavanja, potrebom za pričom, ali, naravno, i opasnošću da prisvajamo priče koje nisu naše i previše se identifikujemo s nekom temom, sadržajem, frazom.

* Koje su teme u tom širokom polju narodnog stvaralaštva, posebno važne?

- Ima ih samo nekoliko, sve ostalo su varijacije kao i život sam. Svi smo mi neka čudna Bahova fuga, sa osećajem da smo posebni, drugačiji. Lično, sviđa mi se dikcija epike. Dijalog i gradnja lika manje su mi zanimljivi. Glumac u ovoj predstavi manje je uloga, više pripovedač. A pripovedač u pozorišnom smislu je vrlo poštena pozicija. Inače, teme koje su mi bitne su one arhetipske: rađanje zla, mržnje, osvetoljubivosti, čežnje za ljubavlju i pripadanjem, tuga... a možda najviše priča kao takva, potreba za pričanjem. Sa pričom postoji i moje sećanje.

DIGITALNI MOZAK - SADAŠNjI klinci imaju digitalni mozak i to je super. Naša je frustracija što nemamo šanse da ih pratimo. Predajem im na ljubljanskoj Akademiji i uviđam da su manje sujetni od nas. Ne misle da su početak i kraj svega, pokušavaju da komuniciraju, skloniji su zajedništvu. Svesniji su i odgovorniji...


* Šta pripada kolektivnom sećanju naših savremenika?

- Dvadeseti vek, koliko god da je bio nesrećan, u njemu se desilo mnogo predivnih stvari na koje smo zaboravili. Prava žena, rase, sindikati. U dvadesetom veku otvorio se i prostor u umetnosti, mnogo granica je palo. Dakle, svet je pre sto godina postavio pitanja ljudskih prava, a sada smo u ozbiljnoj opasnosti da napravimo nekoliko koraka unazad. U odsustvu jasnih koordinata, stvara se prilika za razvoj fašizma.

* Kako smo došli u situaciju da ponovo govorimo o Kju-kluks klanu i povampirenju fašizma?

- Zapad je sve razmaženiji, socijalna nepravda sve izraženija. Da bi se prikrila unutrašnja trulost, forsira se nesigurnost i sakrivaju prava pitanja. Slabost demokratije dopušta da se dešavaju i najgore stvari, koristi se stari mehanizam žrtvenog jagnjeta i traženje krivca... Tako Tramp u jednoj rečenici kaže kako su obe strane u rasnom sukobu na uličnim protestima krive, i da je on obezbedio toliko i toliko radnih mesta. Iako apsolutno ništa nije uradio do sada, svi se bave rasizmom umesto socijalom.

* Koje su trenutno glavne teme u Sloveniji?

- Drugi svetski rat! Sad se time možeš fenomenalno zavaravati. Naravno, tu su i priče oko islama, izbeglica, kako "mi ni krivi ni dužni" trpimo. A suština je da je u Sloveniji više od trista hiljada ljudi ispod praga siromaštva. Prvi put se ove godine dogodilo da oko sto hiljada dece nije moglo ni sedam dana da ode na more. Narod više ne veruje u pravnu državu. Govori se kako su komunisti sve pokrali, ovamo sve kao Evropa, civilizacija, demokratija. A ono haos i divlji Zapad.

* Kakva je pozicija umetnika u takvom društvu i svetu?

- Moja je privilegija da idem u neke druge priče, ali to ne znači da bežim od nečega. Uvek preispitujem sadašnjost. Ne želim da izgubim veru u poeziju, snagu reči, maštu, pokušaj da bez konačnih sudova stvorimo zajednički svet i to više auditivan nego vizuelan.

* Ipak, slika je danas postala glavna senzacija?

- Kada se bivši papa Benedikt XVI povukao u penziju, njegov pi-ar je napravio sjajan potez: papa je otišao helikopterom, odleteo kao Sveti duh. Bio je to pravi spektakl - gledao je s visine svet koji nije mogao da promeni...

* Vaše dve predstave biće izvedene na 51. Bitefu. Je li ista "slika" o ovom festivalu kao pre pola veka, kada je on bio važna pozorišna tačka na razmeđi Istoka i Zapada?

- Ne može biti ista. Polje teatra se otvaralo, u njemu je puno svega i više nigde nema centra moći. U umetnosti ništa ne može da se vrati na staro. Svi smo mi pomalo izgubljeni. Šta je danas posebno značajno, niko ne može znati. Ta činjenica ima negativnu stranu, ali je istovremeno i super znak. I frustrirajuće i oslabađajuće. U pozorištu se stvari brzo menjaju, ono stalno korespondira s prolaznošću. Sviđa mi se što je Ivan Medenica iz političkog teatra krenuo ka arhetipu, pogotovo ka "epik tripu". Uostalom, kao što kaže Lars fon Trir - svaki dobar film je predug. Znači, kvalitetna dosada je ta koja ti postavlja prava pitanja...