IMAM teoriju da što gore detinjstvo imaš postaješ bolji umetnik. Moje detinjstvo je bilo vrlo teško, roditelji su od mene pravili ratnika. Ali, zbog te vojne discipline u kojoj sam rasla, postala sam slavna. Bez nje nikad ne bih uspela.

Najpoznatija srpska savremena umetnica Marina Abramović ovo je priznala mnogobrojnoj publici na promociji svojih memoara "Walk through walls" na platou između crkava u budvanskom Starom gradu. Marina nije prvi put u Crnoj Gori, ali je ovde dugo nisu videli. Interesovanje za njen dolazak je bilo veliko, a prostor za promociju premali da primi sve ljubitelje njenog stvaralaštva, koji su došli da je vide.

Na početku razgovora istoričar umetnosti Petar Ćuković, koji je organizovao promociju, rekao je da mu je umetnica priznala da ima tremu.


- Memoari o kojima razgovaramo zasada su objavljeni samo na engleskom jeziku, ali će za tri nedelje biti gotovo i srpsko izdanje - rekao je Ćuković.

- To je jedno od najzanimljivijih štiva koje sam pročitao. Hod kroz Marininu životnu i umetničku putanju pokazuje njenu čvrstinu, ali i krhkost.

SEDELA OPUŠTENO U KAFEU Neposredno pre promocije sreli smo umetnicu u jednom kafeu u Starom gradu. Nije želela da razgovara sa nama, jer je u Crnu Goru došla sa svojim prijateljem na odmor. Marina Abramović je nekoliko dana boravila u Beogradu, gde se družila samo sa porodicom i prijateljima.

Marina Abramović je pre 42 godine napustila Beograd.

- Prošlo je mnogo godina i zaboravila sam mnoge reči na našem jeziku. Pre neki dan sam pitala drugaricu kako se zove šnicla mlade krave, a ona mi je smejući se odgovorila teletina - našalila se umetnica.

Inače, skoro ceo razgovor je prošao u takvom tonu. Čak i kad je sedamdesetogodišnja umetnica govorila o teškim temama, pokušala je da ih predstavi na vedar način.

- O smrti mislim svakog dana. I to je dobro - kazala je.

- Misli o prolaznosti podsećaju me da treba da iskoristim svaki dan. Osmislila sam neobičan performans nakon moje smrti. Biće tri kovčega, ali se ne zna u kome je moje pravo telo. Biće tri sahrane u tri grada u kojima sam najduže živela - u Beogradu, Amsterdamu i u Njujorku. I, niko neće znati u kom sam od tih gradova sahranjena. Želim da svi koji dođu budu srećni, da niko ne nosi crna odela, da me ispratite uz muziku. Mogu da kažem da je moj život bio težak, ali je bio dobar.

Umetnica je govorila i o svojim počecima, najvećim ljubavima, roditeljima, bratu, prijateljima...