NARODNA pesma je bila moja prva lektira. Ništa neobično jer sam odrastao u epskom kraju gde se jezikom te pesme govorilo u kući. Pesme su, za mene, kazivale o stvarnim junacima i istinitim događajima, i pored naznaka da je mnogo šta u njima izmišljeno. Nije mi smetalo ni što se jedna pesma ovako završava: “i nas su laguckali, pa i mi polagujemo”. Čeznuo sam da vidim mesta, čuvena i manje čuvena iz narodne pesme.

Tako ugledni i nagrađivani pisac Milisav Savić objašnjava razloge hodočašća tim krajevima; sve idući stazama i bogazama slavnih junaka ispisao je izuzetno zanimljivu knjigu “Epska Srbija”. Delo je, u izdanju Društva “Raška škola” obogaćeno sa više od 600 fotografija koje je sam uradio. Radoznalog pisca putešestvije je vodilo na razne strane: Skadar, Romanija, Solun, Durmitor, Srem, Mačva, Rudnik, Ozren, Prilep... U zapise je uneo i svoje doživljaje portreta najčuvenijih epskih junaka naslikanih na ikonama i freskama u raznim manastirima i crkvama.

- Posećujući ta mesta na kojima se odvijaju važni opevani događaji iz naše prošlosti, Savić je nastojao da ukaže na specifičnost pesničkog pristupa tzv. stvarnosti, da pokaže kako pesnička vizija jedan oskudni predeo može da uzdigne do neslućenih visina. I kako ljudi, koji se među savremenicima nisu previše isticali, mogu u pesmi da dobiju vrlo važnu ulogu i postanu nosioci najviših moralnih osobina. Osvetlio je odnose između književnosti i stvarnosti odnosno između književnosti i storije. Opisujući svoju potragu za crkvom Janjom ili za gradićem Pirlitorom, potragu kao da je zamišljena kao deo avanturističkog romana, Savić čitaocu omogućava da vidi specifičnost epske slike sveta i stepen nepodudaranja sa empirijskom stvarnošću - kaže profesor Radivoje Mikić.

Pisac nije skrivao da mu je cilj da pokaže kakav je status epskog sveta u svesti današnjeg čoveka i u kakvom je u materijalnom i duhovnom stanju naš narod danas.

- Detaljno prikazujući pojedinosti svog dolaska u pojedine gradove i sela, u crkve i manastire, vešto i sa mnogo detalja opisujući žitelje i njihov odnos prema onome što ih okružuje, pisac dolazi do pojedinosti koje imaju upozoravajući karakter - ističe Mikić. - To što najveći broj ljudi koje sreće ne zna ništa o prošlosti svog naroda i što mesta sa velikom simboličkom ulogom posmatra kao nešto što nema nikakav značaj, za Savića nije samo znak izlaska iz horizonta epike, već i znak duboke duhovne pometenosti. “Epska Srbija” je gotovo potresno svedočanstvo o onoj najdubljoj krizi koja se uselila u svest i život našeg čoveka i koja iznutra nagriza same temelje našeg opstanka.

U razgovor za “Novosti” Milisav Savić ukazuje na tekst o Rudniku, “gradu kamenitom”, glavnom toponimu pesme “Gaće Mitre Daskalove” iz znamenitog “Erlangenskog rukopisa”.

- Pomenuta Mitra izgubila je svoje gaće i to negde oko Mitrovdana, u vreme gozbi i pečenja rakije. Da su gaće kakono su gaće ne bi ih jadna ni žalila, veli pesnik. Na njima su, međutim, vezom ispisani svi njeni ljubavnici, sve čuveni rudnički kneževi: Sava Lagarija, Živko iz Stragara, neki ćelavi Milutin; na učkuru je Vitković Jefto, na uzluku Viktović Stefo. Gaće su, saznajemo iz pesme, ukrali Jeftini hajduci a pronaći će ih i otkupiti žena pomenutog Lagarije. Ona će ih Mitri vratiti po svom mužu, koji ne bez razloga nosi pravi ljubavnički nadimak: Lagarija. A u želji da što pre stigne do svoje ljubavnice, Sava neće ni konja osedlati. U ovoj pesmi je, koliko ja znam, dat prvi katalog ljubavnika sa imenima, i to ne mitskih ili tipskih, već stvarnih - kaže Savić.

Tragom ove pesme pisac je obišao rudnički kraj ali niko od tamošnjih ljudi koje je sretao ništa nije znao ni o rudničkim ljubavnicima ni o lepoj Mitri. Neki traktorista mu je to ovako objasnio: “O pravim švalerima pesme se ne pevaju: oni to rade u potaji, da niko ne zna”.

Savić kaže kako nije video sve što je želeo i što je trebalo videti, jer se epska Srbija ne može obići za godinu ili dve. Mnogim mestima nije ušao u trag, a kada je i stizao do njih, nalazio je samo mrvice od njihove nekadašnje veličine i lepote. Poezija i stvarnost su se, veli, uglavnom razmimoilazile.

- Nisam žalio što sam se, pod stare dane, latio ovog hodočašća. Srbija, pesnička, veća je od bilo koje Srbije u istoriji. I u mnogo čemu je, prirodno, lepša od one stvarne. Pesnička Srbija se ne menja, kao takva ostaće zauvek ova druga, samo malčice liči na prvu - zaključuje Milisav Savić.


PIKNIK U TVRĐAVI

PRATEĆI stihove iz “Ženidbe Maksima Crnojevića” pisac je obišao tvrđavu Žabljak na Skadarskom jezeru gde se većim delom odvijala ova pesma zabeležena iz usta Starca Milije. Na ulazu sreo je četvoro mladih:

- Mladići i devojke nisu ovde došli da razgledaju grad, već na piknik. Skrovitijeg a slavnijeg mesta nisu mogli naći. Parovi su se razdvojili. Jedna devojka je u ovećoj prostoriji, možda svečanoj sali, već bila prostrla ćebence i poređala limenke s pivom. “Ovde je bio harem”, rekla je svom prijatelju. Mogao je i biti, jer su grad Turci, po njegovom osvajanju krajem 15. veka, držali sve do 1878. Njegova drugarica, bubuljičavog lica, prepirala se u drugoj prostoriji s krupnim momkom. Čuo sam: “Ivane, nikad me nećeš imati ako se tako ponašaš!”


RAVIJOJLA I TRAFOSTANICA

U pesmi “Marko Kraljević i vila” dva čuvena junaka Marko Kraljević i Miloš Obilić jezde na konjima. Ugledala ih je vila Ravijojla na njenoj Miroč planini i strelom pogodila Miloša zato što se usudio da se s njom natpevava. Obilazeći taj kraj, pisac sa iznenađenjem konstatuje da je više reč o brdu nego o planini i da ništa nema od jezera, šuma, potoka i potočića niti od tajanstva o čemu se u pesmi kazuje. Zašto? Verovatno zbog toga što je pesmu ispevala slepa Živana, kojoj se idući dugo pešice, taj predeo učinio mnogo raskošnijim. A opisujući ovaj toponim danas, Savić beleži:

- Na glavnom trgu prodavnica koja služi i kao kafana. Levo škola, oronula, sa prozorima popucalih okana, verovatno ne radi. Do škole - trafostanica na kojoj su nalepljeni stihovi o Miročkoj vili. Na trafostanici se ljušti malter, iz stihova otpala neka slova.