FILMOVE Emira Kusturice, pa i poslednji među njima "Na mlečnom putu", treba razumeti u kontekstu onoga što je reditelj radio u Andrićgradu. Iako je njegov posao stvaranje iluzija (iluzija da ljudi lete, ili da je u centru Višegrada oduvek postojalo staro gradsko jezgro), njegov konačni cilj je stvaranje nečeg trajnog, vrednog i istinitog.

Taj filozofski, tragalački potencijal provejava kroz njegov najnoviji film, i daje mu dodatnu dubinu. A ispred nje, u prvom planu, imamo jednostavnu priču sa mnoštvom metafora, alegorija i pesničkih sloboda, ali priču koju svako može da prati i razume, ako se samo navikne na specifičan Kustin način pripovedanja.

"Na mlečnom putu", paradoksalno, strukturalno (i ni po čemu drugom) podseća na Tarantinov magnum opus "Kil Bil", u kom se svaka epizoda filma priča iz perspektive različite filmske estetike, a jedna epizoda u prvom delu filma čak pripoveda u obliku japanskog animea.

Vredi naglasiti - da su razlike u matricama pripovedanja kod Kusturice jednako oštre, da on ima animirane epizode, ili epizode sa pesmom i pevanjem (kao što je uobičajeno u Bolivudu), publika bi verovatno lakše "varila" njegove prelaze. Ovako, ona se često izgubi u prelivanju nijansi, i, ne znajući šta da očekuje, ostane izneverenih očekivanja.

Ostaje nam samo da se nadamo da će se sa svakim novim filmom publika sve više navikavati na ovaj naročiti stil pripovedanja, i naročiti autorski pečat, pa će lakše moći da uživa u svemu što ovako kompleksni i smisaono bogati filmovi mogu da joj ponude.