Borisav Čeliković: Srbi su gladni istine o sebi

ODLUČIVANjE je rizičan posao koji zahteva znanje. Srpske elite u 20. veku ga nisu imale i donosile su odluke s lošim posledicama. Zato je važno da se suočimo sa sobom kroz zaboravljena dela koja su o nama pisali naši veliki umovi i brojni putopisci koji su formirali svest sveta o srpskom narodu - smatra istoričar Borisav Čeliković, urednik edicije “Koreni” u “Službenom glasniku”.

Ova i druge edicije ove kuće, koje on uređuje, često otkrivaju iznenađujuće slike iz prošlosti koja nam je odredila sadašnjost, a verovatno će odrediti i budućnost.

* Kako objašnjavate popularnost evropskih putopisa iz 19. veka i etnografskih studija Cvijića i saradnika s početka 20. veka, iako živimo u vremenu “Gugl civilizacije” u kojoj se uprošćene istine dobijaju putem internet pretraživača?

- Srbi su gladni istine o sebi i te knjige su nam neophodne. Događaji s kraja 20. veka pokazuju da smo kao narod izgubili svest o tome kakvi smo bili dok je Srbija bila uspešna, a i kako nas drugi vide, jer nemamo sistematizovano znanje o tome kako je o nama pisano. Veliki broj ozbiljnih naučnih studija o prostoru Balkana do danas nije preveden na srpski. Za razliku od nas, na primer, Crna Gora je kao državni projekat nedavno objavila u 40 knjiga gotovo sve studije evropskih istoričara, putopisaca i naučnika iz 19. veka koji su pisali o njoj. Srbija nema takve projekte i zato je važno da makar neke institucije koje imaju državnu konotaciju, kakav je “Službeni glasnik”, urade bar deo tog važnog posla.

* Knjige koje objavljujete često izazivaju burne reakcije, jer nas suočavaju s činjenicama koje se kose i s populističkim samozadovoljnim mitovima i s pomodnim samoosporavanjima.

- Alat spoznaje nalazi se u glavi, a ime mu je znanje. Čovek zaključuje na osnovu onog što zna, a ako ne zna dovoljno, posledice su katastrofalne. Nažalost, o nama su dugo i govorili i donosili odluke ljudi sa skromnim znanjem. Možda su imali dobre namere, ali postoji izreka da je put u pakao popločan dobrim namerama. Zato nam je neophodno obrazovanje na svim nivoima, od elite do najširih slojeva. Tačno je da istorijske događaje izrode određene okolnosti, ali ih opredeljuju ličnosti i sistem u kome žive. Naš narod je u mentalnom sklopu stekao problem živeći u sistemu koji ga je učio da ne prosuđuje na osnovu činjenica, već da veruje informacijama iz državno-partijskog vrha. To nam se osvetilo krajem 20. veka, kad je javnost bombardovana kontradiktornim informacijama, i ona im je, paradoksalno, svima verovala, iako su bile dijametralno suprotne. Tako smo se suštinski izgubili. Potrebno nam je znanje da bismo se vratili sebi.

* Edicija “Koreni” vratila je u nacionalno pamćenje rad Jovana Cvijića i njegovih saradnika iz Srpskog etnografskog zbornika. Zašto kasnije, ni u vreme Drugog svetskog rata, ni u vremenu raspada druge Jugoslavije, Srbi nisu imali umove s takvim autoritetom?

- Zato što nismo imali planiranu srpsku elitu kakva je stvarana u obrenovićevskoj Srbiji. Još uvek o toj državi imamo pogrešne negativne predstave koje su stvorene radi opravdanja krvavog prevrata iz 1903. koji nam je posledično naneo ogromnu štetu. Činjenice su drugačije. Kralj Milan se nije “samo kockao po Beču i Parizu” već je putovao da bi sakupio znanja. Tako je postao svestan da naša država mora da se obrazuje. Zato je tadašnja državna elita Cvijića i celu njegovu generaciju prepoznala i poslala na školovanje na evropske univerzitete. Tad je formirana i vojna elita, na čelu s vojvodom Mišićem. Birani su najbolji, ne mamina i tatina deca, već seoska, čiji roditelji su bili polupismeni ili nepismeni. Ta elita je omogućila Srbiji pobede u balkanskim ratovima i u Velikom ratu. Nažalost, te patriote su najvećim delom i izginule kao vojnici u njima. Posle rata formirana je nova elita, korupcionaška i liferanatska, počev od Nikole Pašića i establišmenta. Zbog ustupaka koje su oni dali Kraljevini SHS, Srbija nije stvorila novu elitu, a izgubila je dostignuća stare. Do danas nismo stekli umove takve širine.

* Studije objavljene u “Korenima” bave se Srbima na njihovom istorijskom prostoru, mnogo širem od granica države Srbije. Vi ste nastavili Cvijićevu praksu obilazeći te prostore, gde su od Srba ostala groblja i predanja.

- Naša vladajuća elita u 20. veku, naročito na njegovom kraju, nije mogla da razdvoji ni šta hoće ni šta može. Primer su Srbi u Beloj Krajini koji su živeli sa Slovencima 400 godina bez problema, a onda je naša državna vrhuška prilikom referenduma o Sloveniji potegla njihovo pitanje, iako nikad nije bila kod njih. Onda ti Srbi, kojih se niko nije setio decenijama, nastradaju. Njima se manipulisalo slično kao sa Srbima u drugim državama. Bio sam kod naših sunarodnika u Makedoniji, Rumuniji, Sloveniji, oni su Srbi samo zato što oni to hoće, a od države nemaju ništa. Zaboravili smo ono što smo znali u 19. veku, kad smo se borili za sunarodnike osnivanjem škola i državnom propagandom. To i danas rade Hrvatska i Rumunija u Srbiji, a Bugarska u Makedoniji, a možda malo i kod nas.

BEŽANjE OD ISTINE

- Cvijića napadaju da na mirovnoj konferenciji posle Velikog rata nije zastupao interese Srbije i Srba već jedne nove države s “troimenim narodom”. Time se zamagljuje činjenica da nije Cvijić stvarao Kraljevinu SHS već je to učinio državni vrh. On se kao odgovoran čovek i naučnik borio da ta država dobije što zaokruženije geostrateške granice, da budu dobro utvrđene i obuhvate što više tog “troimenog” naroda, ali u svojim studijama on govori o pitanju lojalnosti stanovništva buduće države. Ni tadašnja ni kasnije državne elite nisu htele da se suoče s tim činjenicama - kaže Čeliković.