KO je bila generacija koja je sa ogromnim entuzijazmom i idealima 1946/1947. počela da stvara jugoslovenski film u još razrušenoj zemlji posle Drugog svetskog rata, kako je izgledalo baviti se "pokretnim slikama" u uslovima opšteg siromaštva, sa koliko teškoća su se susretale mlade generacije autora u epohi ostrašćenog i rigidnog komunističkog sistema, kako su umetnici privođeni na Goli otok...

Odgovore na ova pitanja daje nam uzbudljiv filmski vremeplov, u koji nas uvodi knjiga čuvenog profesora Predraga Delibašića "Gotovo zaboravljena istorija". Izuzetno dokumentarno svedočanstvo o jednom vremenu, sa podnaslovom "Sećanja na rane dane jugoslovenskog filma", izvod je iz autobiografije samog pisca - Delibašić je zabeležio važne, ali i tragične događaje o sebi i ličnostima te epohe, partijske direktive, detalje koji u našoj javnosti do sada nisu bili poznati, sudbine koje su lažno konstruisane...

- Kad čovek doživi moje godine, a proživi sve ono što sam ja doživeo, onda ponekad ni sam ne veruje da se sve to zaista desilo. A te uspomene ne daju mira - kaže Delibašić.

Postoji još jedan razlog za ovu knjigu, kako navodi naš poznati reditelj i prevodilac.

- Velika je "poplava" ljudi koji pričaju i izmišljaju stvari koje se nikada nisu dogodile. Imamo hiperprodukciju feljtona, knjiga, koji nemaju dokumentarne činjenice. A mi toliko stvari, inače, ne znamo, one će zauvek nestati, i sa tim saznanjem sam pravio ovu knjigu.

Među mnogobrojnim ličnostima o kojima Delibašić piše je Boško Kosanović, koji je u vreme okupacije svirao klavir na Kalemegdanskoj terasi. Bio je skojevac, govorio je nemački, njegov zadatak je bio da prisluškuje nemačke oficire, a oženio se Jevrejkom da bi je spasao od logora. Posle rata bio je islednik Ozne u Sarajevu, saslušavao je ustaše i zločince iz Jasenovca, a onda je otišao u filmske "vode".

POLICIJSKA DRŽAVA - MI danas o vremenu bivše Jugoslavije često nepravedno sudimo i sećamo ga se samo po lepim stvarima. A mi smo tada bili policijska država, naš sistem bio je kopija sovjetske državne bezbednosti, zato su mnogi poznati ljudi smatrali prirodnim da sarađuju sa Udbom. Retki su bili oni koji to nisu prihvatili. Posle otpuštanja sa Golog otoka, po proceduri, i ja sam morao da potpišem da ću sarađivati sa policijom. To mi je do danas ostalo kao jedna od najvećih mora. Ali, na svu sreću, uspeo sam da izbegnem sve zadatke.

I sam Delibašić je kao dečak, zajedno sa roditeljima, imao strašno iskustvo sa ustašama u vreme NDH. Ali nije ga mimoišla ni golootočka sudbina. Zanimljivo je da je tek posle 60 godina saznao da ga je kao "neprijatelja" za Goli otok obeležio čuveni reditelj Vjekoslav Afrić.

- Moj pokojni kolega, profesor Dejan Kosanović, koji je bio i neumorni tragač po arhivima, došao je do dokumenta u kome se pominje da me je denuncirao moj profesor iz Filmske škole Vjekoslav Afrić. Meni je bilo neverovatno to saznanje! Afrić, koji je bio veoma sujetan, napravio je spisak svojih "buntovnih" studenata, među kojima sam bio i ja.

Delibašić je na Golom otoku prošao strahovita mučenja, a iz udbaškog "letovališta" otpušten je zahvaljujući svojoj majci - ona je zamolila Milovana Đilasa za njegovo pomilovanje. Tako u knjizi, s jedne strane, vidimo umetnike koji su stradali, jer nisu hteli da budu u službi tadašnjeg režima, a s druge su oni koji su bili funkcioneri Udbe.

Delibašić ni danas ne želi da otkriva sva imena filmskih stvaralaca koji su svoje kolege prijavljivali policiji.

- Poznajem čoveka koji je organizovao hajku na reditelja Aleksandra Sašu Petrovića, on ga je poslao i u zatvor. Kada je Saša Petrović umro, i kada je objavljena biografska knjiga o njemu, taj čovek je govorio na promociji.

Svoju knjigu sećanja Delibašić završava čuvenim "slučajem" filma "Plastični Isus" i profesorom Dejanom Kosanovićem...

- Kosanović je bio moj prijatelj, i utoliko je moja obaveza veća da ga pomenem. Do filma "Plastični Isus" još uvek sam gajio iluzije da je u društvu nekome stalo do istine. Pod istinom sam podrazumevao fakta, činjenice koje se ne mogu demantovati. Ali to niko tada nije hteo da čuje. Na diplomski ispit i film Lazara Stojanovića obrušila se cela politička javnost.

Kosanović je, po rečima Delibašića, višestruko bio upleten, jer je vodio čitav slučaj - bio je Stojanovićev profesor na fakultetu, ali je bio i član aktiva Gradskog komiteta. Zato je Kosanović ovu aferu vodio tako što je iz nje izuzeo sebe i svog asistenta, koji je bio direktor filma "Plastični Isus". A taj skandal trebalo je da posluži disciplinovanju i zastrašivanju potencijalnih umetnika i hrabromislećih stvaralaca.

- Podela na "podobne" i "nepodobne" stvaraoce, nažalost, traje i danas. Nijedna vlast, ni u jednoj zemlji, ne voli "neprijatne" umetnike. Ali to je kod nas mnogo prisutnije. Ja ću sa ovog sveta otići upitan i prilično pesimističan, jer ovde oduvek postoje ljudi koji su neprijatni za tekuću politiku, čija su svedočanstva nepoželjna.



BOGATA BIOGRAFIJA

PREDRAG Delibašić (1928) diplomirao je filmsku režiju na Akademiji za pozorišnu umetnost u Beogradu, i u Eksperimentalnom centru za kinematografiju u Rimu. Poznat je po dokumentarcima "Paja Jovanović", "Velika inicijativa", "Tragovima minulog Rima", "Jedan od mnogih", "Ispit zrelosti"..., kao i po radu na mnogim domaćim i stranim produkcijama. Bio je profesor na FDU, jedan od osnivača Italijanskog instituta za kulturnu inicijativu, i jedan od pokretača i realizatora Leksikona filmske i TV prakse.

Izdavač knjige "Gotovo zaboravljena istorija" je Filmski centar Srbije, predgovor je napisao Filip David, a recenzenti su dr Milena Dragićević Šešić i dr Srđan Knežević.