Dugo godina se stoički nosio sa bolestima koje su stizale jedna drugu, da bi ga ona najsurovija i neizlečiva savladala: prekjuče po podne otišao je Radoslav Bratić, pisac retkog i dragocenog kova, autor antologijskih pripovedaka i romana. I svi, koji su ga iole poznavali, rekli bi dobri čovek, plemenite duše.

Došao je na svet 1948. u hercegovačkom selu Bresticama, kao siroče, jer su mu jedva bila tri meseca kada mu je otac, teško bolestan, iz puške "pucao u ranu, u bolest samu". Osnovnu školu učio u Koritima (kod Bileće), i u Bileći, a srednju u Trebinju, i čitavim životom i stvaralaštvom ostao vezan za taj kraj, o čemu je napisao i najlepše stranice. Kao student književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu bio je pokretač i urednik studentskog časopisa "Znak", kasnije urednik "Književne reči" i časopisa "Književnost", Relation i "Zora".

Njegov stvaralački opus obuhvata romane "Smrt spasitelja" (1973), "Sumnja u biografiju" (1980), knjige pripovedaka "Slike bez oca" (1985), "Strah od zvona" (1991) i "Zima u Hercegovini" (1995), i knjigu eseja i kritika "Pisac i dokument" (2000). Kritičari, književni znanci, pa i čitaoci, brzo su prepoznali novi glas u savremenoj srpskoj književnosti, pa su usledile mnogobrojne nagrade, "Isidora Sekulić", Andrićeva nagrada, "Ćamil Sijarić", "Meša Selimović", "Lazar Vučković", "Kočićeva nagrada". Primajući "Mešinu nagradu" 1992. za zbirku pripovedaka "Strah od zvona" Bratić je u nadahnutoj besedi rekao:

- Detinjstvo je jedina piščeva oaza gde se naknadnom preradom sećanja mogu dozvati čežnje kao da su realnost. To je jedini pejzaž u koji se rado vraćam, gde svemu mogu da se narugam i podsmehnem. Jedino u njemu mogu sve da izvrnem i zamenim. Ono što mi izgleda večno da obrnem u prolazno i trošno, a bedu i siromaštvo da uzdignem. Detinjstvo kao mogućnost stilizovanja činjenica, kao promaja gde nema paučine.

KOMEMORACIJA I SAHRANA Pisci će odati počast svom kolegi i prijatelju, komemoracijom u Udruženju književnika Srbije, u ponedeljak, 6. juna, u 11 sati. Bratić će biti sahranjen na Novom groblju u Beogradu, u Aleji zaslužnih građana, u sredu, 8. juna, u 14.30.

Bratićevu radnu biografiju obeležili su i poslovi sekretara, kasnije i potpredsednika UKS, i posebno višegodišnje urednikovanje u BIGZ gde je vodio desetak značajnih edicija. Uz vraćanje zaboravljenih klasika znao je da otkrije i nova darovita pera, pruži im nesebičnu podršku.

Sumirajući Bratićevu prozu, kritičar Marko Nedić ističe da je izuzetno zanimljiva po sadržini, bogatstvu motiva, živopisnim likovima, jezičkoj raskoši, osećanju za humor...

- Čitav jedan nacionalni, kulturni i socijalni prostor u istočnoj Hercegovini, sa različitim oblicima prijavljivanja života u njemu - zimskim poselima, svadbama, rođenjima i sahranama, seoskim običajima, svađama, seoskim zadrugama i nasilnim otkupima, bolestima i epidemijama... predstavljen je u Bratićevim pripovetkama i romanima, reljefnim proznim slikama i situacijama, kojima ne nedostaje ni humorno ni tragično osećanje života - kaže Nedić.

Viđenje sopstvenog stvaralaštva pisac je toplo i efektno iskazao u tekstu "O čaranju i pletenju priče", u kome piše: "Na mene je najviše uticala priroda hercegovačkog kraja: brda, izvori, ljudi, pejzaži, životinje. Dok su mlade, biljke su u ovom kraju lekovite. Kada zrenu - postanu otrovne. Slično je i sa čovekom. Na mene su puno uticali stari, rasni pripovedači koji obrću istoriju i osvetljavaju vekove. Oni se kroz humor prvo narugaju sebi da bi stekli pravo da se narugaju drugima. Na mene su uticale epske pesme i priče. Najzad, na mene je možda ponajviše uticala moja majka koja je i te kako umela da živi od čaranja i pletenja priča."


MIRO VUKSANOVIĆ: ISTINA


BRATIĆ je izmislio hercegovačku Šeherezadu da kazuje istinu o ljudima koji su navikli da im život raste iz kamena, kojima je vukovska reč glavna imovina i koji za patnju imaju stotine imena, a radost vrlo retko pominju. Prošle godine sam ga predložio za Akademiju nauka i umetnosti Republike Srpske (ANURS). Primljen je za člana van radnog sastava, a trebalo je, po zasluzi, da to bude ranije.


JOVAN DELIĆ: RANA

"DOŠAO sam na svet s lepom ranom", usvojio je Bratić iskaz jednog Kafkinog junaka. Ta rana, njegova i očeva, radila je čitavog života i lučila biser-prozu. S tom ranom, mnogostruko bolnijom i uvećanom, otišao je s ovoga sveta, s neizlečivim osećanjem straha i krivice. "Slika bez oca" je naslov i knjiga Bratićevog života. Otac je pucao u svoju neizlečivu, živu ranu i otišao iz ovoga sveta. Ostavio je siroče, koje će celog života nositi očevu ranu i utirati majčinu suzu.


MIROSLAV MAKSIMOVIĆ: AUTENTIČAN

BRATIĆ i ja se znamo još od kraja šezdesetih godina, kada je on došao iz Sarajeva u Beograd. Čitavog života smo se družili i bili zajedno u raznim poslovima, najduže u BIGZ-u. Bio je autentični pisac i dobar čovek. U životu je bio siroče, a i u književnosti je bio neka vrsta autentičnog siročeta, što se najbolje vidi iz njegovih ranih knjiga. Poslednjih godina bio je posvećen hercegovačkim poslovima uređujući časopis "Zora" i vodeći "Ćorovićeve susrete pisaca" u Bileći.


GOJKO ĐOGO: KRUG

POPUT kakvog umetničkog antropologa, koji opisuje život i običaje naroda, Bratić je životopis Hercegovaca transponovao u jednu povest koja je uverljivija i istinitija od bilo kakvog naučnog uvida. Dirljivo je bilo gledati kako i u svojim poslednjim časovima, na silu, pokušava da proguta još jedan zalogaj omiljenih hercegovačkih đakonija, zeričak sira iz mijeha i kašiku raštana. Tako je Bratić, kao Humljak, i na ovaj, pomalo, simboličan način, zatvorio svoj životni krug.