DOSTOJEVSKI je crtao kada je pisao, a nije slikao. O čemu se radi? Ja i kad slikam - crtam. Crtež je samodbrana, tu nema dža ili bu, crno-belo, trećeg nema.

U ovih nekoliko rečenica, sažeo je veliki crnogorski i jugoslovenski slikar Uroš Tošković svoj odnos prema crtežu, disciplini u kojoj su ga njegova umetnička sabraća, poput Dada Đurića, smatrala - neprevaziđenim. Iako je tokom šest minulih decenija, jedinstvenim likovnim izrazom i legendom ispredenom oko svoje ličnosti, ovaj neobični stvaralac ostavio dubok trag na umetničkoj sceni, donedavno nije imao monografiju. Nepravdu ispravlja obimna, luksuzna i bogato ilustrovana knjiga “Uroš Tošković - Buntovnik garavog lica i čiste duše”, koju je priredio Momčilo Moša Todorović, a objavila “Radionica duše”. U njoj su sakupljeni tekstovi istoričara umetnosti, pisaca, umetnika - savremenika, ali i reprodukovani Toškovićevi crteži, slike i skulpture, kako bi skupa rasvetlili enigmu ovog neobičnog opusa i života.

Uputivši se posle završene Umetničke škole u Herceg Novom, gde su mu profesori bili Milo Milunović i Petar Lubarda, iz rodnog Pelevog Brijega u Beograd, na studije slikarstva kod Marka Čelebonovića, Tošković je sa sobom poneo bremenita iskustva ratnog detinjstva i zanimljivo porodično nasleđe. Majka mu je bila u rodu sa Markom Miljanovim, prededa Petar - barjaktar kod kralja Nikole, a deda, kučki komandir Spasoje, nosilac dve Obilićeve medalje i sablje sa devet dijamanata, koja se sada čuva na Cetinju. Preživeo je dva bombardovanja (jednom je bomba pala na njegovo ognjište), a tri rođena brata poginula su mu kao partizani...

Već tokom studija uočena je njegova neobična priroda i dar, a u monografiji je zabeležen i deo sećanja Ljube Popovića na neke od prvih Toškovićevih izloženih radova:

“Svet koji je slikao, uglavnom aktovi i portreti, bili su rađeni olovkom ili kredom, klasično senčeni, precizni do ludila, ali potpuno iščašeni i nakazni. Bio je toj spoj lepote obrade i jednog monstruoznog sveta. Da li je u to vreme Tošković poznavao svoje daleke rođake iz istorije slikarstva: Odilona Redona, Egona Šilea, Vilijema Blejka, Felisijana Ropsa, Alfreda Kubina?”

Ali kao sebi na neki način bliske, uz Dada Đurića, s kojim je drugovao još iz hercegnovskih dana, prepoznao je mlade, tada buntovne umetnike, koji će stvoriti Medialu.

“Ako je Dragoš Kalajić bio enfant terrible, a Leonid Šejka ruski car, Tošković je Raspućin Mediale... Ako je Šejka prorok Đubrišta, Tošković je apostol prognanih, zaboravljenih i odbačenih, ponositih koji nemaju ništa, ali imaju sebe,” zapisuje u svom eseju Dejan Đorić.

Toškovićeva umetnost traži da joj se veruje, možda beskrajno, smatra ovaj likovni znalac:

“Ne znamo da li smo suočeni s delima genijalnog ili sumanutog crtača, šamana ili šarlatana.... Bezobzirnost, beskrupuloznost, surovost ali ne i sirovost, rastu u ime umetnika koji je crtež doveo do krajnosti, do paroksizma i samoponištenja. Njegovom svetonazoru odgovaraju apokaliptične teme, teren na kome se ne uzgajaju ljupki vrtići pa zato toliko raspeća, kočeva i glava u njegovom delu...”

Za ovog stvaraoca, navodi Đorić, možda važi samo jedna estetska zapovest, jedna formula - od sna do sna, iz sna u nedosan, iz jave u stravu, iz strave u glavu. Njegov crtež je nesanica koja traje ceo život, on je miner koji se spušta u najdublje okno, crnu rupu, crne imaginacije:

“Uroš Tošković crpe iz crnog izvora, onog ispod Durmitora, iz večne ponornice zvane fantastika, iz podzemnih jezera crne mašte, baveći se magijom, a ne crtanjem u klasičnom smislu, jer je crtež nastao među vračevima. Zato ga mnogo više zanimaju vradžbine starih žena, ritam pesme narikača, plač novorođenčeta i hropac nego vesti s televizije,” zaključuje Dejan Đorić.

Od tih njegovih “crnih izvorišta” nisu ga odvojila ni svetla Grada svetlosti. Njegov pariski period (kao stipendista francuske vlade tamo je otišao 1956. i ostao do 1976) u monografiji je zabeležen i fragmentima iz “Burleske u Parizu” Milovana Vitezovića. Gotovo je nadrealna epizoda u kojoj Tošković premerava senku Miodraga Bulatovića, na šta mu veliki pisac odgovara: “U Beogradu smo te zvali Uroš Ludi. Ovde si Uroš Luđi!”

Upravo u doslednosti poštovanja sopstvenih damara, koji preneti na papir, autentičnim zvukom postaju univerzalni simboli, leži Toškovićeva hrabrost, smatra Irina Subotić:

“Izabarao je neku vrstu izgnanstva, osame koja ga čuva, hrani i napaja samodovoljnim vizijama, udaljava od brzih promena i naglih skokova, štiti njegov integritet - lični i umetnički; zadržava njegove večite provokacije, more, osećaj bola, tragike, brutalnosti i dijaboličnosti, sablasti i očaja, avetinjskog izranjanja iz tmine prostora opterećenog ratom. Sva Toškovićeva sećanja oslanjaju se na detinjstvo- ‘hrani se sopstvenom krvlju’ i ne potiskuje ih novim i različitim viđenjem sveta. U tom smislu on je poistovetio svoj rad sa svojim životom, posebno sa prvim doživljajima kroz koja prelama sva ostala iskustva.”

Dok, Nikola Kusovac podseća da u njegovim radovima ništa nije na površini, već je zapreteno negde duboko, ispod “sedam kora”:

“Tako on uzdržanom dramom oporog muškog leleka koji se čuje do neba, suhog oka i raspuklog srca, oplakuje ovo tragično vreme što nosi crnu boju korote i smrti. Čini to poput samotnjaka kojem nema druga, sapatnika i saučesnika, na način od kojeg ostaje ukus čemera, osećaj teške mučnine i crnilo beznađa. Po tome je bio i ostao, od početka do danas, na ovim našim prostorima i u ovom vremenu, jedan i jedinstven, bez prethodinika i naslednika.”

Za takvu unikatnu pojavu likovne scene, grozničavao stvaralaštvo nije imalo nikakvu alternativu, o čemu svedoče i ove reči Uroša Toškovića:

Borim se za ono što mi je sveto, a to je moja umetnost. Do sada se nijesam ukaljao, nijesam obraz prodao i neću. Samim tim ni dragi kamen moga slikarstva, jer sam ga čuvao kao poslednji zalogaj.




ŽIVO SRCE NA DLANU

OPISUJUĆI atmosferu u kojoj je Tošković studirao, živeći asketski i propagirajući da se može biti zdrav i na “nekoliko oraha, kašičici meda i litru mleka dnevno”, Dejan Đorić, između ostalog, piše:

“Tako je sazrevao i okalio se Tošković koga poznajemo, beskompromisni crtač, ali i brižni otac, krotitelj tuđeg bolesnog ega, ledolomac iluzija, koji za muze uzima kurve, skandal majstor koji pljuje i psuje građane i sitne buržuje, a lekarima, svojim kolekcionarima, nudi najbolje crteže ako mu samo dozvole da na operacionom stolu drži na dlanu živo ljudsko srce i posmatra ga dok kuca.”

PIKASOVE OČI SVE VIĐELE

U JEDNOM od retkih intervjua, koji je štampan u monografiji, upitan koje umetnike ceni, Tošković je priznao da je “zacopan” u Pikasa:

Pikaso je genije koji je za svaku fazu u životu imao drugu ženu... Zaustavljao sam ga u Parizu i pitao: jeste li vi Pikaso? Da, ja sam Pikaso. Ja put njega, on produži. Mali, zdepast. Zna Omčikus. Kad dođe na izložbu glava mu ka čioda, trampav. Niđe se nije pojavljivao, vrlo loše je govorio francuski. Ali imao je neke žive oči koje su sve viđele...