AUTOR osam romana i zbirke priča Dimitris Sotakis (1973) važi za jednog od najoriginalnijih grčkih pisaca mlađe generacije. Roman "Bez daha" kod nas je objavio "Klio" u prevodu Mine Radulović.

Nesvakidašnju priču kazuje mladi čovek bez posla, koji sanjajući o ugodnom životu prihvata neobičnu ponudu jedne firme: da njegov mali stan napune komadima nameštaja, za šta će dobiti veliku sumu novca. Radnici unose ormare, stolice, fotelje, krevete, frižider... i isprva haos koji nastaje izgleda komičan. Kako se, međutim, životni prostor sužava, a mladić više ne može da izađe napolje, to zamišljeni eksperiment postaje sve ozbiljniji i dramatičniji...

U razgovoru za "Novosti" Sotakis, koji je profesor kineskog i prevodilac, kaže da i ovu knjigu grčki kritičari često porede sa Kafkinim delima, što mu prija, ali...

- Uvek sam nastojao da moja dela pre svega budu izraz mog ličnog glasa. Kada sam počinjao da pišem ovu knjigu, želeo sam da to bude oštra kritika sveta u kome živimo. U romanu ima elemenata fikcije, ali samo na površini, suštinski, on govori o svima nama, o tome kako se snalazimo u okolnostima u kojima živimo, pri čemu moj glavni junak nije dovoljno pametan da se izbori sa životnim nedaćama.

Gde ste pronašli inspiraciju za ovakvu priču?

- Inspiracije uvek dolaze sa neočekivanih strana, može to biti nešto što mi je neko rekao, neki prizor na ulici, slučajni susret. Ideja za roman "Bez daha" javila mi se kada sam se vraćao sa Sajma knjiga u Solunu 2008. i to je na mene delovalo kao elektrošok. Učinilo mi se veoma podsticajnim da razradim ideju o nekome ko je zarobljen i psihički i fizički i koji je pre svega žrtva samog sebe, pa onda i društva. Želeo sam da prikažem sve načine na koje ljudi fantaziraju o lagodnom životu, koliko su njihove predstave o tome zapravo nerealne i kako se po pravilu završavaju time što gube sve.

SRPSKI ZET KAŽU da među srpskim piscima imate dosta prijatelja? - Sa Srbima je generalno veoma lako komunicirati, ne moraju da budu pisci. Da biste sa nekim postali prijatelj, morate da se prepoznate. Prvi put sam posetio Srbiju 2011. i tada sam upoznao Bogdanku Jović, profesorku književnosti. Postao sam srpski zet i od tada počinje moja intenzivna veza sa vašom zemljom.

Trpljenje, mirenje sa sudbinom i osećaj nemoći sve su izrazitije osobine godina u kojima živimo?

- To je bez sumnje tačno, ali mislim da je suština smisla našeg života kako da se nosimo sa društvom u kojem živimo. Jer, društvo je samo jedna slagalica, čiji smo mi deo. I sami moramo početi od toga kako živimo, šta želimo da budemo i onda da to projektujemo na svet oko sebe. Tačno je da moderno društvo dosta ograničava pojedinca, koji, međutim, mora da nađe snagu da to menja. Ne verujem u psihologiju žrtve, ne odobravam to što ljudi uglavnom vole da sede i da se žale.

Iako je izvesno da se, kao i vaš junak, civilizacija 21. veka našla u stupici, kao da nema moći ili želje da se krene nekim drugačijim putem?

- Po mom mišljenju, nikada ni u jednom vremenu nije postojao nekakav organizovani plan da se civilizacija me nja i ide u određenom pravcu. Ne postoji trenutak kada bi svi seli i rekli: ovo je rođenje nove ere i od danas ćemo živeti na nov način. Struktura civilizacije nije vezana za naše želje, ljudi jednostavno troše globalne tokove. Postoje želje da se neke stvari promene, ali s druge strane su oni koji su primarno rukovođeni svojim potrebama. Verujem u prirodan tok promena, koji se dešava sam od sebe. U zabludi su oni koji veruju da imaju moć da utiču da život postane snošljiviji i pravedniji.

Nezapamćeni talas izbeglica otvorio je niz problema i pitanja na koja nema pravog odgovora.

- Situacija u svetu se radikalno promenila poslednjih godina, i to svako mora da prizna. I sami Grci se susreću sa velikim talasom izbeglica, koji nelegalno prelaze granice. Jedini način na koji možemo da se suočimo sa tim je da kao pojedinci budemo humani i koliko možemo pružimo pomoć tim nesrećnim ljudima. Imam utisak da su svi u stanju panike, a ovaj fenomen traži racionalno i mirno promišljanje.