SCENA bioskopa "Jadran" u sredu veče je bila tesna za sve one koji su želeli da pogledaju premijeru filma "Bez stepenika" reditelja Marka Novakovića, u kome glavnu ulogu igra nedavno preminuli Vlastimir Đuza Stojiljković.

Poslednju scenu u svom životu i ličnom i profesionalnom Đuza je odigrao sa Renatom Ulmanski (86), koja se poklonila publici i zajedno sa njima odala poštu velikom umetniku, kolegi i prijatelju.

- Niko nije mogao da nasluti da će to biti njegova životno završna scena. Baš tu scenu kada smo snimali, u lepom okruženju sa lepim, vedrim i prijatnim staricama, posle tri dana, Đuza je imao sjajnu primedbu: "Jeste da su svi su lepi, ali brate, mnogo su stari". Naš nobelovac u romanu "Na Drini ćuprija" kaže da svako umire jednom, a veliki ljudi dva puta, prvi put kada nestanu, a drugi put kada nestane njihovo delo. Ja sam sigurna da Đuza nikada neće umreti drugi put! - puna emocija počinje priču za "Novosti" Renata Ulmanski.

* Pored toga što ste bili vršnjaci, Đuza i vi ste često sarađivali, kakve uspomene nosite iz tog vremena?

- Mi smo ispisnici, to je ta 1929. godina, kada su rođeni i Mira Banjac, Ljuba Tadić, Bora Todorović... Doskoro smo se zvali čelična generacija, onda nas je tako naglo napustio Bora, pa sad Đuza... Više nismo toliko čelični. Na filmu smo prvi put sarađivali pre tačno 58 godina, bio je to prvi film u boji "Pop Ćira i pop Spira" u režiji Soje Jovanović, bili smo Juca i Šaca. Pošto je film imao velikog uspeha u Puli, publika je skandirala "Juco, Šaco" te je rediteljka izašla pred njih i rekla da je Juca upravo rodila sina, a da je Šaca u vojsci. Tada nismo bili prisutni ni jedno ni drugo, a neizmerno mi je žao što sam ovde na Paliću prisutna samo ja. To je bila naša prva filmska saradnja.

STAROST SHVATITI I PRIHVATITI KOLIKO je ljudima u trećem dobu teško u našem društvu? - Treće doba je samo po sebi teško, to je jedno dugo doba, nisam znala da će starost tako dugo da traje. Mislim da je najvažnija pomirenost sa njom, starost treba shvatiti i prihvatiti, ne treba se ljutiti na nju, a naročito ne sakrivati je. Sa druge strane, moraš da razumeš i voliš generaciju koja dolazi, da joj pomogneš ako treba. Uvek sam se rado družila sa kolegama koji su mnogo mlađi od mene i volela ih.

* Tematika problema ljudi u trećem dobu je vrlo aktuelna, kako ste vi doživeli ovaj film?

- Prošlog leta, paralelno sa ovim filmom radila sam i sa Slavkom Štimcem film "Dobrica", pa mi je to sada i prva misao kada se spomene film "Bez stepenika". Ovo je nežan i topao film o starosti beskrajno dobrog čoveka. Njegova bolest naizgled remeti život njegove porodice, ali to je zabluda, ništa on nije mogao da remeti, njihovi odnosi su već bili poremećeni.

* Kao neko sa toliko životnog i profesionalnog iskustva, postoji li neki savet koji biste uputili mlađim kolegama?

- Ne mogu nikome da dam neki savet, ne dajem ga ni svojoj deci i unucima. Jednostavno, svako mora da prođe kroz svoj život, nađe način da krči svoje puteve, prilagođava se situacijama. Uvek se obradujem kada vidim da neko mlad predano i ozbiljno radi ovaj posao, jer je on veoma težak, odgovran, tajnovit, nije moguće da se igranjem stekne rutina već je svaki put to jedno novo proveravanje sebe.

* Na sceni ste već sedam decenija, možete li uporediti vreme kada ste počinjali i sadašnju situaciju u pozorišnom i filmskom svetu?

- Sa 17 godina sam stala na scenu Narodnog pozorišta, a uz mladost neizostavno ide optimizam i želja za velikim napretkom. Iako je to bilo vreme moje mladosti, ono je zbilja bilo optimistično vreme, osnivala su se pozorišta, snimali su se filmovi. Imala sam sreće što sam radila sa ljudima koji su imali ogromnu energiju i ogromnu veru, poput Mire Trailović i Mucija Draškića. Taj optimizam je vremenom počeo da jenjava. Uslovi su danas veoma teški, ne znam koliko može entuzijazam mladih da tu nešto pomogne i da promeni. Pozorište i film, pa i kultura uošte su na nekoj margini. Kako se film napravi bez sredstava, pomoću štapa i kanapa, to niko ne bi verovao. Žao mi je što imaju takav odnos prema kulturi, ona je od neprocenjive važnosti za život i jednog čoveka i nacije uopšte.


UČIO ME I DA GLUMIM...

RENATA Ulmanski i Đuza Stojiljković su bili zajedno u BDP i Ateljeu 212.

- Dugo smo zajedno igrali u predstavi "Generali", sa kojom smo dobili Sterijinu nagradu. Sećam se kako me je učio da glumim, nije mi išla uloga, jednostavno nije mi se dalo, a on mi je savetovao da umesto svog, naučim njegov tekst i tako formiram misao. On je bio pandan Miri Banjac, glumac sa velikim slovom G, do te mere predan svom pozivu da je znao da zaseni sve oko sebe koliko je to bilo snažno. Ne samo što je uvek prvi znao ulogu, to je već poslovično, već je na prve probe dolazio nudeći sebe u tom liku.