POSTOJE ljudi koji nemaju jednu biografiju jer nisu živeli samo jedan život. Postoje umetnici čija dela iznova tumačena stvaraju novi mit o onome ko ih je sačinio. Postoje neuhvatljivi duhovi koje nijedna mreža podataka ne može zauvek zaustaviti i onesposobiti da se ne rasprsnu u nešto novo, posve drugačije. Postoje pesnici poput Miroslava Mike Antića...

Ovako u svojoj knjizi sećanja “Sutradan posle detinjstva” (izdavač “Arhipelag”) pisac Nemanja Rotar govori o voljenom srpskom pesniku. Nije to samo “kolegijalna” oda tvorcu “Plavog čuperka”, već jedna duboko lična priča - sećanje dečaka Nemanje i njegovi porodični susreti sa ujakom Mikom.

Antić je, svedoči Rotar u knjizi koja je nedavno doživela i drugo izdanje, imao odbojan stav prema klasičnim beleškama o autoru koje su umetane na kraju dela ili na klapnama knjiga.

- Večito je iznova izmišljao podatke o majci i ocu, detinjstvu i zahtevao od čitalaca da sami tvore njegovu biografiju ne bi li na taj način bio življi i stvarniji.

Malo mesto Mokrin, nadomak Kikinde, u kome se “svakih stotinak godina rodi jedan čovek svetskog imena”, zavičajno je mesto Mike Antića.

- Zavičaj je ono u šta se upregnem. To je i Mokrin. A ja sam bio nasamaren, osamaren, imam am i dizgine. Čovek, u stvari, vuče svoj svet. Biti konj, i biti vuk, to nije isto. A ja sam izvan čopora. Nisam nikome pripadao. A čini mi se da i sada nikome ne pripadam - beleži Rotar u svojoj knjizi i svedoči da njegov ujak “nikada nije mogao da se uklopi u građanski milje, već je uvek išao protiv struje”.

PORODIČNA FOTOGRAFIJA POSTOJI, piše Nemanja Rotar, u porodičnom albumu fotografija na kojoj se zagrljeni osmehuju njegova majka, tada četvorogodišnja devojčica, 16-godišnja Mira i dva leta stariji Mika.
- Na margini albuma nalazi se komentar moje majke: “U našem detinjstvu sve je bilo plavo: deda Stevine i baka Meline plave oči. Mika je obožavao mamu. Ja mislim da su njene plave oči učinile da on sve vidi i oseća plavo”.

Po rečima njegovog sestrića, Antić često ni sam nije znao koji ga dusi gone na pobunu, niti protiv čega zaista vojuje.

- Bio mu je važan otpor, promena, iznenađenje, surovost gde se očekivala blagost, izvinjenje gde se tražio sukob. Pesnik sam kaže: “Zato i stojim nasred šora kojim prolaze svi, redom. Nikoga se ne plašim. Svi se mimoilaze sa mnom”.

Knjiga Nemanje Rotara najlepša je i najvrednija u delovima koji nam otkrivaju porodičnu intimu slavnog pesnika. Autor se prisetio kako je izgledalo kada njegov ujak dođe da prespava u njihovoj kući u Pančevu.

- To “spavao” treba zbilja uslovno shvatiti, jer je Antić više dremao tokom života. Doslovno je đipao iz kreveta ako bi ga neka misao ili stih saleteli na međi jave i sna.

Antić se, saznajemo, dobrovoljno prija vio u vojsku kako bi stekao pravo da bira mesto gde će provesti vojničke dane. Izabrao je mornaricu i tada prvi put video more. Jedno vreme bio je radio-vezista na Korčuli i član posade malog ratnog broda presretača koji je zaustavljao italijanske ribarske brodiće i plenio im robu.

- Mika nije mogao da prihvati to presretanje sirotinje koja je lovila ribu da preživi. Oficir mu je održao govor upozorenja, a on se na to smejao i odmah je izbačen s broda.

Rotar se priseća da se Mika na ostrvu upoznao sa Marijom Roglić i fatalno zaljubio.

- Bio je spreman odmah da se oženi i jedva su ga u tome srpečili baka Melanija i deda Nenko - svedoči njegov sestrić i dodaje da je pesma “Solaris” posvećena ovoj Mikinoj ljubavi.

Prvi brak, sa Ljubicom Došlja, sklopio je kada je imao 21 godinu, a mlada 16. Njihovo venčanje obeležila je svađa sa Mikinim roditeljima, ali i kasnije finansijske neprilike. Brak je potrajao skoro devet godina

- Na dan razvoda poslao je tetka Leli i baki Rahili razglednicu u Mokrin u kojoj je napisao: “Buba i ja smo se danas sudski razveli. Nemojte ništa ružno govoriti o njoj. Ja sam bio kriv”.

U svojoj knjizi, Rotar piše da je nakon razvoda pesnik počeo svakodnevno da pije, a iz ralja alkohola nije uspeo da se otrgne do kraja života. Da bi namirio bivšu suprugu, podigao je jednogodišnju novinarsku platu u “Dnevniku” unapred, a potom živeo od honorara.

- Moja majka mi je rekla da ona i baka Melanija nisu uopšte znale kako se on zlopati. U decembru 1974. godine majci je poslao razglednicu: “Draga moja, ne brini se, ja još uvek blesavo živim” - priseća se Rotar.

Čovek koji je dva puta varao i samu smrt (preživeo dve kliničke smrti), preminuo je 24. juna 1986, jednog tihog predvečerja, u svom domu u Ulici Mihala Babinke u Novom Sadu.

- Mika je umro s rukama zamočenim u zlatni prah. Hteo je te večeri da naslika još jedan suncokret, mešajući oker sa zlatnim prahom - piše Rotar.

Na toj poslednjoj nedovršenoj slici napisao je:

“Hteo ja još, pa stao.”