BEOGRADSKI slikar Nemanja Mate Đorđević je očiti primer umetnika koji živi u potpunom saglasju sa svojim vremenom, u kome, i vreme, i umetnik, ostavljaju neizbrisive pečate jedno drugom. Pre godinu dana je pošao vekovnim putem srpskog slikarskog usuda, koji neizostavno vodi preko mostova na Seni, a ovih dana je, u konkurenciji 123 kandidata, dobio visoku drugu nagradu za crtež Francuske akademije lepih umetnosti. To mu je, u poslednjih nekoliko godina, drugo veliko priznanje ove institucije koja mu je 2012. dodelila nagradu za podstrek slikarstvu.

- Nagrada mi znači zbog odnosa Akademije koja tradicionalno drži do crteža. Nema tu preterane filozofije. Lepo je što u galeriji Francuske akademije sad stoje i moji radovi. Postoji, zbog toga, mala, intimna sreća, koja ne traje dugo. Čoveka to posle pusti, on se otopi kao led, i nastavi da radi tamo gde je stao - kaže Mate Đorđević za “Novosti”.

* Koliko, i da li, ovo priznanje, ipak, menja odnos umetnika prema njegovom stvaralaštvu, u smislu vrednovanja i potvrde sopstvenog rada, sigurnosti da je na pravom putu?

- Radim iz duboke sumnje. Moje unutrašnje trenje je takvo, da teško mogu da steknem ideju o zadovoljstvu onim što sam postigao. I pre ove nagrade sam osećao teskobu. Ne mogu da kažem da me sada manje tišti. Nemam mehanički pristup slikarstvu. Ono za mene predstavlja stalno kopanje i borbu. Ne verujem u slikarstvo koje može da se izrecituje kao azbuka. Zato mi je bitno da postoji večita sumnja koja me održava u radu.

* U šta se danas sve može sumnjati?

- Sumnjam čak i u to da li stojim na nogama, iako sam tip s nogama na zemlji! Sumnjam u to da li išta ima smisla, kao svaki čovek danas. A slikarstvo tu dođe kao posebna patina na životnu sumnju. Jer, slikarstvo, u krajnjem slučaju, i jeste ispostava onih stvari koje se dešavaju na koži.

* Koliko na vašim slikama ima unutrašnje matrice, a koliko odraza društva u kome živimo?

- Slikarstvo je prepisivanje unutrašnjeg stanja u spoljni svet. Sve ono što se u slikarstvu nalazi, parafraza je unutrašnje deformisanosti i perutanja. Na kraju se dobije slika društva. Osećanja nemaju nikakav smisao, ako ne prođu kroz sito razuma, da bi se osećaj definisao.

TRAMPA Istovremeno s nagradom Francuske akademije, u okolnostima ozbiljnih iskušenja kroz koja prolazi savremeni svet, gotovo jednako pohvalno zvuči odluka čuvenog pariskog kolekcionara i prodavca slikarskog materijala Filipa Marena da Nemanji Mati Đorđeviću ostavi otvoren račun za snabdevanje, očekujući njegovu sliku. Put nekada uobičajen, a sada vrlo jedinstven, u današnje vreme u kom je sve teže probijati se.

* Niste, ipak, romantičar?

- U osnovnom funkcionisanju sam samo običan, normalan tip. Nisam preterano ekstravagantna ličnost. Ali, moje slikarstvo, možda, kreće ka tome. To je taj unutrašnji sukob.

* U tom sukobljavanju, unutar neke vrste figurativne apstrakcije iz sfere psihološkog postnadrealizma, često se pomaljaju autoportreti?

- Moje slikarstvo se bavi unutrašnjom razgradnjom. Ne može da upadne u domen stilova. Stilovi su prošli. Ovo je slikarstvo četke. Serija sa bakterijama i parazitima je nastala tako što sam druge na taj način osećao, pa sam to morao i da iskažem. Faza sa zamorcima je započela na kartonu nađenom na ulici. To je biće koje visi, u fronclama. Niko ne zna ni otkud ono tu, ni kako je došlo, ni šta mu se desilo. A očigledno mu se nešto desilo. Ostaje kao činilac. Kasnije se ispostavilo da su to bili autoportreti. Zato što sam se, prolazeći kroz razna životna iskustva, osećao kao zamorac. Jedna od slika iz te serije nosi naziv “Usamljenik”. To su moje prve slike nastale u Parizu.

* Samoća, dakle, kao pariska priča?

- Čovek može da bude usamljen i na Severnom polu, pa zašto ne bi i u Parizu!

* Pariz je, ipak, i dalje moguć?

- Prolazi prva godina mog boravka u ovom gradu. Kada bih se vratio u detalje dnevničkim rasporedom, delovalo bi nemoguće. Došao sam kao da sam upao u rupu. Sve se veoma turbulentno dešavalo. Pozvao me je Vladimir Veličković da me pita da li sam zainteresovan za studio Francuske akademije u Slikarskom gradu u Parizu. Imao sam dva dana da odlučim. Bio sam pošao do trafike, sa sto dinara u džepu, kada mi je zazvonio telefon. Tako je sve počelo. Od tada se snalazim.

* Nekada bi slikare, kada su dolazili u Pariz, saletali galeristi i kolekcionari. Sada je to obratno. Čini li se danas mladom umetniku Pariz osvojivim?

CRTEŽ * U kojoj ste sada fazi?
- Preselio sam se u novi atelje. Dugo sam se borio s velikim formatima, sada ću se vratiti crtanju koje sam malo zapostavio, iako sam dobio nagradu. Traju tehničke pripreme. Nastaviću da se bavim onim što me stalno interesuje, videću gde će me to odvesti.

- Nikada nisam previše očekivao od slikarstva. Šta znači bolja ili gora situacija? Gledajući kroz istoriju, za slikarstvo nikada nisu bile dobre prilike. Svet se, međutim, danas, definitivno zasitio sam sebe. U tome je, možda, razlika. Slikarstvo govori o tom zapušenju i kolapsu.

* Koliko se možemo osloniti na umetnost, da se izbori za čovekov opstanak u ovim teškim vremenima?

- Liberalni kapitalizam zahteva od ljudi da budu surovi, hladni i bezdušni idioti. Ali, čovek može da bude i koristan idiot. Ili magna idiot. Onaj kog interesuje samo jedna stvar i koju radi najbolje na svetu.


DEKORACIJA

* Treba li sliku u potpunosti osloboditi dekorativnog tega?

- Koliko god se umetnik trudio da ne bude dekorativna, ona uvek postane deo enterijera. Na određeni način, ona i služi da se popuni zid. Dublja promišljanja o slikarstvu popunjavaju i prostor unutar čovekovog bića. Slika je oblik disanja. Može da zri jako dugo. Taj proces se ušiva u sliku. Njen odraz i značaj su drugome na kraju uvek različiti. Slikarstvo mora da se provuče kroz tuđe oči. Bez prisustva priče, slika bi bila samo objekat. Sa pričom dobija metafizičku širinu i prostor po kom se kreće, da bi, na kraju, obradovala zid.