PROZNOM knjigom "Sabo je stao" o posledicama smrti i suočavanju sa nestankom najbližeg bića, pesnik Oto Horvat zaslužio je nedavno nagradu "Biljana Jovanović", ušao je u najuži izbor za NIN-ovu nagradu i dobio značajan broj glasova Velikog žirija "Večernjih novosti" u nadmetanju za priznanje "Meša Selimović".

Horvatov prvi roman (izdavač KC Novog Sada) nastao je u pokušaju "da se priča na ivici nepričljivog, u tišini nakon vesti o smrti".

Knjiga je zasnovana na vašem ličnom gubitku?

- Moja supruga Aleksandra je umrla nakon duge i teške bolesti, kako se to eufemistički kaže za nekog ko oboli od raka i umre od posledica bolesti. Aleksandra, nažalost, nije otišla lekaru na vreme i to je takođe tragedija, jer vrsta tumora koju je imala danas je izlečiva ako se na vreme otkrije. Tu čovek nije pametan i ne nalazi odgovore na zašto i kako.

Iako ste pesnik, o ovome niste progovorili kroz poeziju?

- Pretpostavljam da je neko drugi možda i mogao pomoću pesama da izrazi bol i da opeva svoju dragu. Ja u poeziji nisam našao adekvatan medij za to. Pesme koje sam napisao su bile hermetične i jedino sam ja mogao da budem u komunikaciji sa njima. Svako drugi ne bi ništa razumeo i tu mi se onda nametalo pitanje smisla ne samo takve poezije, nego i sopstvenog bitka. Osim toga, želeo sam da napišem nešto što će imati veze samo sa Aleksandrom, sa njenim životom, recimo roman o njoj, a da to nisam uspeo, mislim da pričam i pripovedam samo o njoj, vidim kao moj lični fijasko.

o Čime ste se rukovodili stvarajući ovo delo?

- Pri pisanju ovog romana u fragmentima rukovodio sam se u jednoj izvesnoj meri pristupom Maksa Friša prema realnosti, svom životu i biografiji u njegovom poslednjem romanu. Govoriti o svakodnevici, a izbeći banalnost i kič bio je moj cilj koji sam mogao da ostvarim, čini mi se, samo fragmentarnim i nelinearnim pripovedanjem.

TAČKA OSLONCA Može li književnost današnjem čoveku biti oslonac?
Možda sada više nego ranije nas književnost i umetnost vraćaju nama samima. To je trenutak kada sve ostalo nepotrebno prestaje da postoji, kada smo sami sa sobom i svojim mislima. Umetnost jeste tačka oslonca jedinke i društva jer nas uči lepoti i mudrosti.

Kako se pripovedač nosi sa saznanjem da je zaustavljen u vremenu u kome je sve postalo besmisleno, a svet nastavlja da postoji?

- To je prilično poražavajuća činjenica. Ali biografije mojih omiljenih pisaca su me navele na razmišljanje da ima i gorih situacija od moje. A da ne govorim da mi je odlazak kod psihologa dao mogućnost da se izmestim na trenutke iz bola i patnje i vidim svoju i Aleksandrinu biografiju kao jednu tačku u liniji koja vodi od nastanka života na ovoj planeti do njenog kraja kroz koju milijardu godina. Nije ni to lako prihvatiti kao činjenicu, ali čovek može da bira.

Poglavlja romana donose samo fragmente sećanja. Može li se dobiti bitka protiv zaborava?

- Zaborav je sijamski brat sećanju. Da nema sećanja, ne bi bilo ni zaborava. Nova iskustva, novi dan, sutra je već deo sećanja i ono jučerašnje potiskuje ono od pre neki dan, jer inače ne bi bilo mesta u našim mozgovima. Bukvalno bi nam se desilo kao kod kompjutera kada nam javi da mu je prepuna memorija. Naravno, računamo li na zaborav kao neminovnost, onda nam je svako novo sećanje koje iskrsne u pamćenju jarkožuti maslačak među betonskim pločama trotoara.

Da li je pisanje lek, koji daje nadu i smisao?

Književnost i umetnost uopšte oduvek su imali ulogu i melema u raznim životnim i istorijskim situacijama. Ako stvaranje umetničkog dela shvatimo kao proces kontemplacije autora, ako je dakle umetnik u stvaranju dela našao smisao svog postojanja i života uopšte, onda se čitaocu (u slučaju književnosti) pruža mogućnost da već utabanom stazom dođe do željenog smisla i nade. Sam život je u suštini optimizam, i to ne treba zaboraviti. Zato i posle "teških" knjiga i tema nalazimo smisao i radost u životu.