JEDAN od bliskih saradnika Dostojevskog je rekao da je on sva dela pisao svojom krvlju, iz muke koju je pretočio u literaturu. I ova moja knjiga je nastala iz slične muke i čuđenja nad svetom koji je posle kolapsa komunizma imao mogućnost da postane zajednički, naš za sve nas. Kao globalna civilizacija, mi smo propustili neverovatnu šansu i okrenuli svet prema nečem još gorem nego što je svet bio za vreme Hladnog rata - kaže za “Novosti” Predrag Čičovački, profesor filozofije na koledžu “Holi Kros” u američkoj državi Masačusets, povodom knjige “Dostojevski i svetost života”, koju je objavio “Službeni glasnik”.

Čičovački obrađuje metafizičko-religiozni pristup ruskog pisca osnovnim pitanjima sveta i čoveka, a knjigu koju je napisao na engleskom, preveo je Miroslav Ivanović.

Objašnjavajući kako je prišao Dostojevskom, autor kaže:

- Umesto ideoloških podela, svet se okrenuo ka najnižim porivima prema kojima ništa, pa ni ljudski život, nije sveto, sem privatne svojine i ličnih interesa. Taj zaokret, u kome je i Srbija ispala kao jedan od najvećih gubitnika i u kome ljudski život postaje jeftina roba na svetskom robnom (ili bolje rečeno: robovskom) tržištu inspirisao me je da tragam za alternativom i nađem osnovu za optimizim. Na svoje veliko iznenađenje, našao sam ga u romanima Dostojevskog.

* U kojim delima Dostojevskog najviše dolazi do izražaja filozofski i religiozni nivo?

- Dostojevski je najfilozofskiji pisac u istoriji literature. Zapravo u njegovom opusu i ne postoji delo koje nema značajne filozofske elemente. Slično je i sa prisustvom religije, jer je centralno filozofsko pitanje Dostojevskog odnos čoveka prema Bogu. Taj odnos je u njegovo vreme postao tako zamršen, da se velika većina ljudi okretala od vere (iako ne nužno i od organizovane religije), dok je on pokušao da nađe načina da obrne taj trend. Najvažnija dela u tom smislu su “Zločin i kazna”, “Zli dusi”, “Idiot” i “Braća Karamazovi”.

* Zašto je Ivan Karamazov, kako kažete, lik koji unosi najviše nemira? Kojim pitanjima i kakve izazove upućuje civilizaciji?

- U sedamnaestom i osamnaestom veku religija više nije u stanju da služi kao moralni vodič i oslonac u svetu koji se menjao isuviše brzo za okamenjene religijske dogme. Evropski (i ruski) intelektualci masovno odbacuju Boga i polažu svu svoju veru u moć uma da nas vodi ka novom, boljem i pravednijem svetu. Dostojevski možda nije bio prvi koji je uvideo da je ta vera u moć uma neosnovana i vodi ka katastrofi, ali je kroz lik Ivana Karamazova najjasnije uspeo da izrazi tu duboku krizu evropske civilizacije. Život je pun borbe i patnje, a ako ta patnja nema neko dublje opravdanje, čemu onda život? Zašto trpeti patnju i nepravdu, kojih je svet pun i koje niko, pa čak i oni potpuno nevini kao deca ne mogu da izbegnu? Ljudski um nema odgovore na ta pitanja, i to i vodi Ivana do beznađa, a zatim i ludila. Sudbina Ivanova je i sudbina evropske civilizacije: oni ubijaju svog oca (simbolično Boga, kao što je rekao Niče), a onda više ne znaju šta da rade sa sobom i svojim životima i postaju samodestruktivni. Istorija dvadesetog veka je potvrda da je Ivan (a time i Dostojevski), nažalost, bio u pravu.

ZAPADNA I RUSKA KNjIŽEVNOST * RAZLIKUJU li se savremena američka i evropska književnost u načinu na koji se bave problemima smisla, istine, dobra i zla u čoveku?
- Razlika nije toliko između američke književnosti sa jedne strane, a evropske sa druge, nego je najdublja razlika između zapadne književnosti naspram ruske književnosti. Da se slikovito izrazim, zapadna književnost se dominantno bavi socijalnom (i horizontalnom) dimenzijom stvarnosti, dok je ruska književnost opsednuta pitanjem Boga i dubinske psihologije (vertikalnom dimenzijom stvarnosti). Te dve vrste literature svoju inspiraciju (i svoj bol) nalaze u drugačijim dimenzijama stvarnosti, pa otud i tako različiti pristupi problemima smisla, istine, dobra i zla u čoveku.

* Kako ovaj pisac uviđa problem zla i prekoračenja granica?

- Dostojevski uviđa da je zlo veoma blisko, čak neodvojivo, povezano sa dobrim. U suštini, isti impuls koji vodi ka dobrom vodi i ka zlu (i obrnuto), i zato zlo nikada neći moći biti eliminisano iz sveta. Ukratko, ljudski život je omeđan pravilima i granicama, koji nas poučavaju šta je dobro i društveno prihvaćeno, a šta nije. Najvažniji i najdublji izraz ljudske slobode je da čovek prekoračuje te granice i menja ih. Kad su te granice veštačke ili prevaziđene, njihovo prekoračenje je nešto dobro. Kada su one autentične, njihovo kršenje vodi ka zlu. Biti čovek znači ne samo poštovati granice nego i kršiti ih. Kako je Dostojevski uvideo u Sibiru, dok je robovao sa najgorim kriminalcima, ne postoji granica koju i mi, normalni ljudi, ne bismo prekoračili u određenim uslovima. Znači, naš život je - nužno i sudbinski - mozaik dobra i zla.

* Koji su izvori optimizma kod Dostojevskog, u čemu pronalazi smisao života koji je potrebno afirmisati čak i pred licem zla?

- Konačni i neuništivi izvor optimizma Dostojevski nalazi u duhovnosti, u veri. Sam život nas vodi ne samo da prekoračujemo granice, nego i da uspostavljamo nove. To je osnovni zakon života, koji važi hteli mi to ili ne, mogli mi to da racionalno opravdamo ili ne. Aljoša to shvata i prihvata, Ivan ne. Aljoša stavlja život ispred uma, Ivan nije u stanju da to učini. Ivan nema vere, on mora da kontroliše i upravlja život po svojim interesima i nazorima, a život uvek ide nekim drugim putem. Aljoša uviđa da ljude moramo prihvatiti onakvima kakvi su, a da ih moramo prihvatiti sa ljubavlju, sa svim njihovim vrlinama i manama. Život ne teče po našem planu, nego po svom sopstvenom, punom neočekivanih zaokreta, lepih i ružnih stvari, dobra i zla. Naš izbor je ili da tom životu ne verujemo i da pokušamo da njime manipulišemo, kao Ivan, ili da mu verujemo i da ga prihvatimo, takav kakav je, kao dar koji ničim nismo zaslužili, kao svetinju.

* Ova pitanja su izuzetno aktuelna i danas. Kako se svet odnosi prema njima, kako ih razume i rešava?

- Kao noj koji zabija glavu u pesak, mi odbijamo da se takvim pitanjima ozbiljno bavimo. Oni koji vladaju svetom projektuju površnu i lažnu sliku sveta po kojoj se smisao života (i uspeh u njemu) svodi na ono što su stari Rimljani zvali “hleba i igara”, a svi problemi se “rešavaju” time što se drugi prisiljavaju da budu “sa nama ili protiv nas”. U toj crno-beloj slici stvarnosti, moćnici primenjuju dvostruke standarde po kojima se određeni pojedinci i grupe proglašavaju krivim i surovo kažnjavaju. Sebični interesi moćnih se ogrću retorikom pravde, demokratije i ljudskih prava, dok u suštini za takve vrednosti nikoga nije briga.

* Čuli smo na predstavljanju knjige da je ona u Americi ocenjena kao jedna od boljih o Dostojevskom. Koliko američka književna i naučna javnost poklanja pažnje ovakvim delima?

- U Americi se ovakvim delima posvećuje veoma malo pažnje. Knjiga kao ova je nezgodno “locirana” zato što ona ne spada ni u usko stručne knjige koje se stavljaju pod lupu stručne kritike, niti u zabavne knjige koje se prodaju na aerodromima i samoposlugama i kojima je glavna svrha da nam odvuku pažnju od problema egzistencije. Ovo je vrsta knjige koja izaziva nemir i prisiljava nas da se duboko zamislimo o životu. Ona nas tera da promenimo način života da bismo otvorili put ka nadi i veri, ka autentičnoj ljudskoj egzistenciji i afirmaciji života, čak i pred licem zla.