DA nema vrtloga ne bi bilo ni oblika. Oblik jedino može nastati iz vrtloga, iz prvobitnog haosa. Bilo da su tamni ili svetli, vrtlozima upravlja vrlo precizna simetrija. Otuda kad pišem nastojim da unesem tačnost u nejasne stvari - kaže za "Novosti" Dragan Jovanović Danilov o knjizi pesama "Simetrija vrtloga", koju je objavio Kulturni centar Novog Sada.

Pesme iz ove zbirke, po autorovim rečima, bave se izgubljenim utopijama, ispražnjenim značenjima, religioznom upitanošću, našim neurotičnim identitetima i ponajpre odnosom izgovorenog i prećutanog.

- Ćutanje je jezik sa najvećim obuhvatom. Ljudska je priroda ambivalentna - mi smo rastrzani između tišine i govora, tela i duha, sebe i drugog, strasti i sklada. Otuda život sagledavam kao vrtlog - kaže pesnik.

* Već na početku knjige kažete da ne radite s rečima, da se od njih čistite?

- Najvažnije je ostvariti napetost između pripovedanja i prikrivanja, između izgovorenog i neizgovorenog. U nekoliko poslednjih knjiga morao sam da postavim okvire mojoj verbalnoj nabujalosti, a da pesme, opet, ne budu uglačane i estetski ispolirane. Uvek sam u procesu samopročišćavanja. Dobar ukus vremenom postaje zamoran. Zato u staromodne hijerarhijske strukture valja ubaciti malo Afrike, eros prekoračenja. Pesnik, zapravo, i ne radi s rečima, već sa od njih čisti i uništava ih kao gubare, kako to već neko reče.

* U kojoj meri je naša poezija slika svakodnevice?

- Savremena srpska poezija okrenuta je presnom životu. Pesnik mora da vidi stvarnost kako bi pronašao sebe. Svakom čoveku dođe čas kada se suoči sa sopstvenom čamotinjom i besmislom, a to su biološke situacije. Lično, nastojim da neurotizujem svog čitaoca, da mu pružim otrovnu utehu. Pisanje je način da se otvori naša najdublja subjektivnost i glad instinkta. Pesma pokazuje da se ne možemo odbraniti od snova, košmara, osamljenosti i erotskih halucinacija. Poezija mora da bude dramatična, da nosi potencijal vrtloga. Pesma treba da odaje egzistencijalnu potresenost. Poezija koja nije dramatična i okrenuta stvarnosti je neodgovorna.

* U kakvo doba živimo, dokle je stigao ljudski rod?

- U mnogim domenima ljudskog života dvadeseti vek se pokazao kao vek destrukcije. Racionalna, tehnološka i digitalna misao potisnuli su magijsku misao. Mi danas živimo sablasnu agoniju jednog dotrajalog i iscrpljenog sveta! Ovo čak nije ni doba dekadencije već vreme u kome se jasno pokazuje u kojoj meri su praiskonski izvori iscrpljeni.

PODRHTAVANjE * Šta nam ukazujete stihom da "nema granica između zvezda i slova"?
- Na to da svako od nas mora pronaći način da se uklopi u božanski sklad. Danas u poeziji ima mnogo vrsnih zanatlija, animatora, kopista i dekera koji mogu sve osim onog najvažnijeg i presudnog - da u reči prenesu sudbonosni titraj srca, onaj drhtaj koji pesmu puni životom organske, samosvojne rukotvorine. Jer, reči su telesne. Forma mora biti nastanjena telom. Od svog tela i od svog glasa ne može se pobeći. Pesme se ne mogu pisati sa aritmetičkom strategijom. Pesma, to nije uvežbano opštenje diplomata. Mislim da oštrina i jasnoća ne mogu biti vrline poezije. Pesmi je potrebno izvesno podzemno podrhtavanje, igra ogledala, zvezda, slova i halucinantnih geografija.

* Šta nas štiti od stvarnosti?

- Ništa nas ne može zaštititi od stvarnosti. A književnost koja se odrekne egzistencijalnog, nužno poprima obol ideološkog i tako se lišava autentičnosti. Apstrakcija ne postoji! Sve je na ovom svetu svakodnevno, stvarno i bolno konkretno. Mi živimo između zemlje i neba i bilo na koju stranu da se okrenemo vidimo svakodnevicu i konkretne prizore koji nam omogućavaju da dubinski sagledamo svoj identitet. Zaslepljenost i trezvenost u osnovi su svakog ozbiljnog stvaranja. Kad svet prestane da te zaslepljuje onda, definitivno, prestaješ da budeš pisac.


SJAJ U OČIMA BEOGRADA

* Kako živi današnji Beograd koji je čest motiv u vašoj poeziji i prozi?

- Beograd za mene nije puka kulisa, dekor, već hranljiva materica pesama i romana. Poznajem stvarnost i osećam erogenitet, istorijsku i kulturnu sedimentaciju Beograda. Beograd je grad u kome su sedimentirani mnogobrojni identiteti. Svako sam za sebe pravi svoj Beograd. Volim što Beograd nije naparfimisan i preciozan, upakovan i uglancan kao, recimo, Cirih. Beograd, naprosto nije ni koketan ni hladan, već ima prirodnost i neusiljenost, patinu i šarm. Ne treba zaboraviti da je Beograd žižna tačka jednog sudbonosnog podneblja. Uprkos svemu, to je najveće balkansko sabiralište ideja, sočivo koje uveličava jedinstvo raznolikosti i raznolikost jedinstva. Da bi grad bio vedar, potreban mu je sajam, pijaca, bazar, pozorište, ritual koji će ga oživeti i izbaviti od čamotinje. Zato volim Bajlonijevu pijacu i Kalenić, a posebno nepregledni zemunski buvljak nedeljom od 4 do 9 sati ujutru. Ja tu pripadam. Po beogradskim pijacama ostavio sam pola svoga srca. Kako sirotinjski živi Beograd danas najbolje se može videti upravo na beogradskim pijacama. Ne može se živeti bez sjaja u očima. Sjaj u očima, to se jedino ne može krivotvoriti