U BOGATOJ pozorišnoj karijeri Nikole Simića jedna predstava je, ipak, bez premca: vodvilj Žorža Fejdoa „Buba u uhu“, diplomski rad Ljubiše Ristića, na sceni Jugoslovenskog dramskog. Na repertoaru kuće ostala je 43 godine i slavnog glumca je samo smrt mogla od nje da rastavi - tokom više od hiljadu i po izvođenja Nikola Simić nikada nije izostao sa predstave!

Iz glumačke ekipe, koja se prvi put poklonila publici 7. juna 1971. godine, tokom proteklih decenija ostali su u podeli i Branka Petrić, Rada Đuričin i Vlasta Velisavljević. Ali, nije sve išlo glatko. Predstava koja je postala fenomen ne samo našeg već svetskog teatra, zamalo da se ne pojavi. Uoči premijere govorilo se da je „razbacana, nepouzdana, egzibicionistička“, ali je na generalnoj probi grleni smeh Ljube Tadića i njegov autoritet odlučio o daljoj sudbini. Posle te probe u kafani je izjavio: „Ja ću da poginem, ali ta predstava mora ići“. I već od te rečenice sve je oko „Bube“ radilo da postane urbana legenda. Prkoseći skepsi s kojom je dočekana, mladi Ristić je obznanio da će ispitnu komisiju dovesti tek na stoto izvođenje, pokazujući čvrsto ubeđenje u njen uspeh i opstanak. Tako je i bilo. Jubilej je dočekala u rekordnom roku, ubrzo je prebačena na veliku scenu i postala najgledaniji pozorišni naslov u Beogradu.

REKORDI PUNO je kurioziteta i rekorda tokom duge istorije ove predstave. Nikola Simić, alfa i omega „Bube“, brojao je presvlačenja u prve dve decenije igranja: šest hiljada puta promenio je odelo Šandebiza i Poša. Kao amajliju, sačuvao je crveni kućni kaputić iz prve predstave, a pošto su se kostimi habali i glumci menjali - prepravljali su se i šili nekoliko puta. Jednom se desilo da je neko od glumaca žurio na avion, pa je do savršenstva uhodan ansambl postigao rekord u dužini predstave - 35 minuta u furioznom tempu.

Stub predstave bio je i ostao Nikola Simić. U dve uloge: imućnog Šandebiza - rogonje i hotelskog sluge Poša. Kritika je, između ostalog, zabeležila da je Simić ovim ulogama „potvrdio koliko komični efekti zavise, ne samo od govora i mimike, već i one dragocene scenske pokretljivosti kojom se kristalizuje fenomen fizičkog, stvarnog postojanja živog, aktivnog čoveka na sceni“. Takva scenska pokretljivost obeležiće celu karijeru glumačkog barda (do poslednje uloge, u mjuziklu „Producenti“), svojstvena samo retkima u branši. Na pitanje da li je moguće da nikada, za više od četiri decenije nije izostao iz „Bube“, Simić je odgovorio za naš list:

- Moguće je, jer da jesam - te večeri ne bi bilo predstave. U slobodnjake sam otišao 1986. godine, a kad je došlo vreme za penziju i kad su izvadili listing, nisu mogli da veruju da za 35 godina staža nikada nisam bio na bolovanju... U „Bubi“ je bilo svega, raznih imrovizacija. Postala je deo naših života, a mi porodica koja je srećna kad je na okupu. Kako to da se toliko dugo igra? Ne znam, pitajte publiku. Da igde u svetu ima takvo čudo, naveliko bi bleštale svetleće reklame, naširoko bi se pisalo, predstavi bi se davao ogroman publicitet. Ali, možda i opstaje iz nekog inata. Vremenom je postala sinonim za radost igre. Ne čini mi se da sam s njom ostario. Naprotiv, osećam se mlađi...

Poslednje izvođenje „Bube u uhu“ bilo je u januaru ove godine. I za sledeći mesec bile su rasprodate karte. Nažalost, zbog bolesti Nikole Simića predstava nije više izvođena. S njegovim odlaskom, neminovno će se ugasiti i život već sredovečne predstave. Uz ovaj žal, ostaje još jedan: iako je tokom karijere dobio mnoga priznanja, kolege su mu zauvek ostale dužne za jedno: nagradu „Dobričin prsten“ za životno delo. A da je odigrao samo „Bubu“ - više je nego dovoljno za jedno grandiozno, životno delo...

Sutra: Filmske i TV uloge za pamćenje