ČOVEK mora imati svoj sklad - rekla je u jednom razgovoru Marija Crnobori koja je tokom celog dugog i plodnog života, istinski živela u skladu sa sobom i drugima. Preminula je u utorak u 96. godini u Beogradu. Uspravno i dostojanstveno, baš kao što i dolikuje glumici koju su s pravom zvali „najveća tragetkinja naše scene“.

Iako se iz umetničkog života povukla pre više od tri decenije, do poslednjeg trenutka bila je prisutna u srcima onih koju su je poštovali i voleli.

Rođena je 1. oktobra 1918. godine u Istri, u malom mestu Banjole kod Pule. Glumačku akademiju završila je u Zagrebu, ali je još kao učenica igrala u tamošnjem i riječkom HNK. Na poziv Bojana Stupice, 1947. godine, s rediteljem i suprugom Markom Fotezom prešla je u Beograd i postala član tek osnovanog Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Igrala je Francku u Cankarevom „Kralju Betajnove“, prvoj predstavi u istoriji ove kuće.

Da našem pozorištu nije dala ništa drugo do svoju Antigonu, Fedru i Ifigeniju, imala se rašta i roditi - izjavio je veliki reditelj Mata Milošević, povodom nagrade „Dobričin prsten“ koju je dobila za životno delo. A bila je i nezaboravna Ledi Magbet, Ljubov Jarovaja, Sofija Aleksandrovna, Katarina Ivanovna, Ledi Vindermir...

- Govoriti stihove na pozornici lijep je i dug posao, naporan i zato ga mnogi glumci nerado rade. Najljepše je što taj posao nikada nije gotov. Najteže mi je bilo igrati Fedru (mislim fizički najteže), a najlakše Volumiju. Koliko je teško progutati pljuvačku ili ovlažiti usta u vrijeme Ifigenije ili Fedre, znaju samo glumci koji su to igrali - govorila je glumica koja je verovala da se za ovu umetnost treba roditi „od oca i matere“ i da to nikako ne znači „samo oblačiti druge haljine“.

U PRVOM BROJU “NOVOSTI“ Marija Crnobori je bila i sagovornik prvog broja „Večernjih novosti“: 16. oktobra 1953. godine izašao je u našem listu razgovor vođen u salonu JDP, sa mladom i lepom glumicom. Povod - Tršćanska kriza. „Reči odmerene i kratke, otkidaju se od srca“, zabeležio je novinar:
 - Istra je moj zavičaj, moj, moj. Muči čoveka tuga, ogorčenje na sve to. Bojim se rata. Verujem u pobedu zdravog razuma. Kada je čovek okupiran dnevnim događajima, teško je skoncentrisati se na rad...

Ostalo je zabeleženo da je u JDP i kao gostujući glumac igrala ulogu prve Ofelije na Lovrijencu u Dubrovniku. Na Letnjim igrama bila je i Gertruda, Titanija, Ida.

- To je sreća da vas uzmu. Velika je sreća da me je uzeo Gavela za Ifigeniju u Dubrovniku. Bože, a ona vrućina! I hiljadu sto stihova! Vetar duva, nosi mi pesak u usta. Grizem ga i govorim stihove...

Nagrađivana je i odlikovana najvećim priznanjima: Sterijinom, Oktobarskom nagradom grada Beograda, Sedmojulskom nagradom za životno delo, „Dobričinim prstenom“. Prošle godine na Dan državnosti Republike Srbije predsednik Tomislav Nikolić odlikovao ju je Sretenjskim ordenom III reda. Poslednji put se u javnosti pojavila pre dve godine na promociji svoje knjige „Životić“. Ova zbirka eseja ispisivana je više od pola veka (od 1952. do 2004.), a predstavljena je u njenoj kući, Jugoslovenskom dramskom:

- Obično se kaže da je Marija Crnobori bila najveća tragetkinja svoga doba. Ja bih rekao svih vremena na ovim prostorima - kaže na vest o njenoj smrti Gorčin Stojanović, reditelj i umetnički direktor JDP. - Od 1940. do 1983. godine, kada je otišla u penziju, igrala je neke od najznačajnijih uloga klasičnog repertoara. To znači, uz antičke junakinje, i Elizabetu od Engleske, ali i Sofku. Njene uloge bile su celovite, isklesane u plemenitom patosu. Opet, njena prirodna žovijalnost, bila je nešto što ih osavremenjuje... I platan, na platou ispred JDP za koji se toplo nadam da će dobiti njeno ime, svedočanstvo je o postojanju Marije Crnobori. Kada je došla u naše pozorište, bio je mlado, tek zasađeno drvo. Kao što je taj platan čuvar i svedok ove kuće, tako je i Marija Crnobori. Dobri duh našeg pozorišta.

A „dobri duh“ je u poslednjem javnom obraćanju, na promociji knjige „Životić“ (pre koje je objavila i knjigu „Svijet glume“), opraštajući se od svojih poštovalaca i prijatelja, rekla:

- Duboka starost je kazna, ali nije loše živeti. Svi mi živimo neke svoje male živote. I neću da sednem, moram još da hodam po zemlji. Imam dva praunuka, Marka i Danila. I tri unuke. Imala sam i dobre učitelje u velikim teatrima. Danas najradije gledam kroz prozor da vidim brezu koju je posadio moj sin, lepu i visoku. Kao da njega gledam... Hvala vam ljudi što volite pozorište.


ĐURĐIJA CVETIĆ, GLUMICA: AUTORITET

- TUŽNA sam zbog odlaska Marije Crnobori. Iako je bila u dubokoj starosti, mislili smo da je večita. Neuništiva. Svima je davala nadu, s bistrom pameću do kraja. Ulivala nam je i strah svojom neprikosnovenošću i autoritetom. Verovali smo u njen sud. Takvih kao ona, nije bilo ni u njenom ni u današnjem vremenu.

DEJAN MIJAČ, REDITELj: IKONA

- IKONOSTAS velikih glumačkih ikona ostao je prazniji za još jednu svetiteljku umetnosti. Gospođa Marija Crnobori je oličenje ponosa, uzdržanosti i, nadasve, posvećenosti poslu. Mladi glumci treba da pročitaju njenu knjigu da bi nešto naučili, ne samo o glumi nego i o posvećenosti. To je, po mom mišljenju, oporuka Marije Crnobori - svima.

MIRA STUPICA, GLUMICA: HRABRA

- BILE smo prijateljice decenijama. Hrabre i u teškim danima. Svaki dan smo se čule telefonom. Kažu da su glumci sujetni i teški. Ali kad smo porodica, mi smo prava porodica celoga života. Ostale smo zajedno do poslednjeg trenutka. U svim lepotama, peripetijama, lošim trenucima. Siromašnija sam za jedno divno prijateljstvo. Otišla je bez kuknjave, dostojanstveno, onako kao što je i stupila na pozorišnu scenu.

MIŠA JANKETIĆ, GLUMAC: ZADUŽENjE

- UMRLA je glumica koja je najviše zadužila srpsko pozorište. Za sve nas je odigrala helensku tragediju i tako nas uvrstila u evropski i svetski teatar.

BRANKA VESELINOVIĆ, GLUMICA: SESTRA

- MI smo bile drage drugarice. Kao sestre, još od gimnazijskih dana u Novom Sadu. Govorila mi je „zlato moje“, a ja njoj „moje duplo zlato“... Zajedno smo recitovale u školskim danima, tada je i divno slikala. Jedno vreme izgubile smo kontakt, a onda se ponovo srele u JDP. Marija, onako bogatog duha, čitala je do poslednjeg dana.