ZIDOVI su svuda oko nas. Pišem o zidovima iz realnog sveta, ali i o zidovima koji stanuju u našoj svesti, o zidovima koji se ruše i koji se dozidavaju. Dakako, pišem o istorijskim zidovima koji imaju civilizacijski značaj pa samim tim i simboličku težinu i kulturološku dimenziju - kaže za "Novosti" Enes Halilović, pripovedač, romansijer, pesnik i dramski pisac, rođen u Novom Pazaru, povodom zbirke pesama "Zidovi", koju je objavio "Albatros plus".

Halilović je učestvovao na nekim od najpoznatijih evropskih književnih festivala, nagrađen je značajnim književnim nagradama, prevođen, ali za sebe kaže da je pisac koji nije aktivan na društvenim mrežama.

O tome zašto je pesme u "Zidovima" numerisao, i knjigu podelio na negativni i pozitivni deo, na početku kaže:

- Skočio bih u zamku ako bih objašnjavao svoju umetnost, mada se svim umetnicima dogodi takvo što. Umetnost ne treba da bude potpuno otvorena, ni jasna, ni prejasna, ali ni potpuno nejasna. Naznačio sam simetriju, a ukupnu simboliku brojeva ostavljam sebi - da je zaboravim, i čitaocima - da je pamte. Naša percepcija nas samih ključno je pitanje. Kada bi brojevi zamenili mesta, da li bi zadržali simboliku?

* U čemu je poetika zidova?

- Zid je jedan od pojmova koji obeležava ljudsko trajanje i mišljenje. Zid nas prati kao zid među ljudima, kao zid među kolektivitetima, kao membrana među vremenima i narodima. Pod našim nogama su slojevi Zemljine kore, a nad nama su sfere. Postoje zidovi u nama, neistraženi su, bezimeni... A tek zidovi saznanja! Viđamo ih u nauci, logici, umetnosti, nekada ih pomerimo, a nekada ih učvrstimo. Zidamo i rušimo zidove.

* Kakvi su danas zidovi među ljudima, a kakvi su zidovi u samim ljudima?

- Ogromni su zidovi oko ljudi, ali čini se da su još veći zidovi u ljudima. Pojedinac ima zid prema pojednicu, a kolektivitet podiže zid prema kolektivitetu. Nespremni smo da čujemo jedni druge. Današnji čovek uglavnom nema sluha ni za gladnog komšiju, ni za žedno dete koje umire negde u Iraku ili Etiopiji. Današnji čovek gleda kratke vesti i dugotrajne zabavne emisije i tako je načinjen zid između čoveka i čovečnosti. Rađamo se humani, a umiremo sebični. Siromašni plaćaju kamatu bogatima, siromašni podmićuju bogate, siromašni gledaju programe na kojima su prikazani bogati snobovi koji se igraju života, i niko da sruši zid podignut između tih dveju grupacija. Političke ideologije su atrofirale. Građanin je sahranjen, a oživljen je potrošač! Slobodan je onaj koji poruši zidove u sebi.

* Čitamo na jednom mestu da nas zidovi štite od slobode.

- Nije to čudno. Uoči pada Vizantije dva žitelja su dobrovoljno otišla na robiju. Kada propadaju društva, desi se da je mnogo poštenih na robiji, a mnogo razbojnika na slobodi. Sama sloboda je čudan i višeznačan pojam. Danas je društvo zarobljeno slobodom govora. Apsurdno zvuči, ali tako je. Do skoro smo se borili za slobodu govora, a danas svako ima pravo da napadne svakoga, da okleveta. I, koliko vidim, svuda je tako. Sloboda štampe zarobila je narode i ljude. Na svim svetski medijima se možete informisati o vrsti silikona koje je ugradila neka anonimna cura koja je poznata po tome što je anonimna, a ne može nigde pročitati zašto samo pet zemalja ima pravo veta u UN, niti koliki je ukupni iznos novca u svim svetskim bankama - to se može vrlo lako izračunati. Sloboda štampe je vrlo važna, ali u svojoj krajnosti ona se pretvorila u maglu. Sebičan pojedinac u sebičnom kolektivitetu zida sebični sistem i ustoličava sebičnost kao vrhunski ideološki postupat. U takvom svetu zabava je došla na mesto estetike. Sloboda štampe je okovala sadašnji bezizlaz, jer je sve relativizovano. Svaki čovek može da ima profil na nekoj društvenoj mreži i to je njegov medij gde on nekoga mrzi ili ustoličava nešto što on doživljava kao vrednost.

* Vidite li, ipak, izlaz, neke prozore i vrata, i kuda nas oni vode?

- Ili će se pravedno raspodeliti znanje i hleb, ili će sve otići u sunovrat!

* U nultoj pesmi kažete da biste napravili čekaonicu. Zašto?

- Svi mi čekamo. Čekamo da nam se rodi dete, kada se rodi - čekamo da prohoda. Potom čekamo da pođe u školu, pa da se zaposli. Zaposljen čovek čeka da se penzioniše. Bolestan čovek čeka ozdravljenje, a zdrav misli o zdravstvenom osiguranju čekajući kada će se razboleti. Čekamo i smrt. Mrtvi čekaju proživljenje. Ja čekam. Ti čekaš. On čeka. Mi čekamo. Vi čekate. Oni čekaju.

* Kako se u naše vreme drži poezija, ako kažete da "lažni proroci skupo naplaćuju jeftine reči"?

- Poezija je važna. Ona, kao važna, živi na margini, ali tu i opstaje kao puzavica koja se penje uz neki zid. Zaista, ima mnogo onih koji obećavaju bolje sutra, koji se trude da sve objasne i koji nastupaju kao da sve znaju. Treba oslušnuti poeziju, čak i njeno ćutanje bolje je od svakodnevnog brbljanja mnogobrojnih analitičara koji o svemu imaju mišljenje i stav.

* Kad bi se na "Kongresu strahova", kako glasi jedna vaša pesma, našli pisci i pesnici, šta bi bili njihovi najveći strahovi?

- Ne mogu se svi pisci generalizovati, a njihovi strahovi su recipročni njihovim namerama. Lako se mogu prepoznati: strah od siromaštva, strah od bogatstva, strah od prosečnosti, strah od zaborava, strah od uticaja, strah od tišine, strah od gubitka straha.

* Kako u Srbiji brinemo o umetnosti i kulturi?

- Pojedinci brinu, ali to su pojedinci. Treba osnažiti institucije, a istovremeno ohrabriti pojednice. Kultura mora biti inkorporirana u školstvo na najbolji mogući način. Stotine glumaca primaju državne i gradske plate, a hiljade mališana u seoskim školama nikada nisu pogledale neku predstavu. Republičke i gradske kulturne institucije svuda po Srbiji su utočišta za mnoge koji nemaju ni predstavu o kulturi. Budžet za kulturu treba svake godine povećavati dok ne dostigne četiri odsto, što je civilizacijska mera našeg vremena. Treba povećati izdvajanja za individualne kulturne projekte, konkretno mislim na podršku umetnicima. Treba osmisliti strategiju za promovisanje naše kulture u inostranstvu - nije teško napraviti ogromne korake, ali nama treba društveni dijalog.

* Da li društvo u Srbiji može prepoznati da je kultura šansa za afirmaciju naše zemlje?

- Pravi napadači su uvek u gol šansi, ali lopta nije uvek u igri.


TRKA S VREMENOM

* MODERNO doba ironično opisujete u pesmi "Muzej novih stvari". Postoji li sukob starog i novog?

- Sukob starog i novog ne treba da postoji, ali treba da postoji sukob važnog i nevažnog. Treba da postoji spor između vrednosti i banalnosti. Brojevi su važni, ne možemo bez njih, ali zamislite kada bi neki matematičar počeo da sabira sve brojeve sa svih automobilskih registracija na svetu. Čemu to? Svet se danas trka sa vremenom sve novijim izumima. Svakog dana imamo novi telefon ili novi automobil, ali vrlo je malo ljudi koji znaju da zasade krompir, da naprave metlu, ili da umese hleb.