SAV metež dnevnih i noćnih utisaka i osećanja, misli iz časova osame, iz sna i sa jave, sabrao je Milovan Danojlić u novoj knjizi "pesmica i epigrama", pod naslovom "Hrana za ptice", koju je objavio "Albatros plus".

Na suženom prostoru Danojlić je prikazao sve majstorstvo u jeziku i mudro i upečatljivo progovorio o sebi ali i o suštini i sudbini današnjeg čoveka, o prolaznosti života, otadžbini i tuđini, gradskoj i seoskoj svakodnevici, spasonosnoj prirodi, često se izrugujući vrednostima novog doba.

* U kakvim je prilikama nastala ova knjiga?

- Sročio sam je u redovnim popodnevnim šetnjama koje izvodim po navici, a sad i uz preporuku lekara. One traju između pola sata i četrdesetak minuta. U džepu ponesem nešto hartije i hemijsku olovku i onda, prolazeći kroz puste periferijske ulice i parkove na rubu starog francuskog grada u kome živim, povremeno zastanem i zapisujem ono što sam smislio. A u šetnji nam, kao što znate, svašta prolazi kroz glavu.

* Kome namenjujete svoje pesme?

- Svakome, i nikome posebno. Onima koji imaju vremena i volje da na njih obrate pažnju. Poezija se obraća svim ljudima, a stiže do izabranih. Ona životari na margini, a na margini život može biti mnogo sadržajniji nego u bučnom središtu.

* Pesme u ovoj zbirci su uglavnom kratke, ne prelaze šest-sedam redova. Kakve su prednosti izražavanja u kratkoj formi?

- Zašao sam u godine, korak mi se usitnio, dah mi se skratio, pa mi je i izraz postao zgusnutiji, domet kraći. Lovim odjeke, hvatam odbleske. Epigram traži efektnu poentu. To su instant-pesmice, varnice. A varnica ili ukreše, ili ne ukreše. Reagujem na sve što vidim, čujem, pročitam. Živim, dakle pevam. A u šetnji, i u samoći, svi pevušimo...

* Mogu li poezija, i književnost uopšte, uticati na današnjeg čoveka?

- Mogu, mada su putevi uticanja postali teže prohodni, zatrpani smećem potrošačke civilizacije. Dovoljno je da pročitate dve-tri Čehovljeve priče, ili jednu Bodlerovu pesmu, pa da vaš odnos prema bližnjima postane uviđavniji i odgovorniji. Ljudi su nesrećna stvorenja, sa njima treba kao sa bolesnicima. Pišemo da bismo sebi ponešto objasnili, i da ono što smo doživeli i shvatili, prenesemo drugima.

* Rekoste da se ne čudite nikom i ničem. Ima li, ipak, stvari koje su u našoj sredini zbunjujuće?

- Ne čudim se pojedinostima i pojedincima, ali je život, u celini, čudesna i zadivljujuća pojava. Glupost je neizlečiva, večna i zamorna. Samo, njena reč nije poslednja. Epigramisti i aforističari se, po prirodi stvari, bave tamnom stranom svakidašnjice.
* U jednoj pesmici kažete da sve propada, izuzev života. Zar život nije zbir svega i svačega?

- Propada ono što nam je stalno pred očima, a celina je mnogo šira i dublja od pojedinačnog uvida. Ona je večna, ona se i kroz propadanje obnavlja. Mladost nosi energiju preporoda, njoj su staračka mudrovanja tuđa. Ona i krizu nosi hrabrije od onih koji je predvode, od vladajuće gerontokratije. Mladost mora pobediti, a sa njom i život.

* Gde nam je pouzdana tačka oslonca, u velikim zamislima, ili u malim stvarima?

- I u jednom i u drugom, tek, postoji razlika između onoga od čega se živi, i onoga za šta se živi. Pesnik je, više od drugih, svestan te razlike. Oslonac tražimo u sebi, u tajnoj veri, u mudroj strpljivosti. Meni je dan najlepši kad ga ispunim smislenim sitnicama, rešavanjem doglednih zadataka. "Hrana za ptice" je zbirka rimovanih "sitnica". I sami smo sitnice, čestice kosmičkog ustrojstva. Prihvatiti svet, znači pomiriti se sa svojim zanemarljivim mestom u njemu.

* Pevate o pticama, vetrovima, drveću, zorama... Koju vrstu nadahnuća pruža priroda?

- Sa njom je svakako lakše nego sa društvenim organizacijama. Društvu ste uvek dužni, čoveku ste uvek za nešto krivi. Priroda je iskrenija i neposrednija, i onda kad je surova. Ovog leta je pokazala neke ružne osobine, prevrtljivost i veštačku agresivnost. Ima glasova da je i ona postala poprište klimatskog rata. Krivica je, ponovo, naša, a ne njena. Pljuskovi i prigrevice su mi spalili baštu, lišće u voćnjaku opada pre vremena. Poneka šljiva će se osušiti, valjda neće sve...

* Ima u knjizi i jedna "Oda svetskoj ali". Kako se Srbija snalazi među alama?

- Pliva, još nije potonula. Pučina je puna proždrljivih ajkula, ali ona je, kao zalogaj, odveć mala i gorka, siromašna, otrovana svojom mukom. Nije privlačna za jelo, mada se svako o nju očeše. Ona se moli Bogu pravde, a on, valjda, neće dopustiti da sasvim propadne. Pod uslovom da ispunjava njegov savet o dužnosti razmnožavanja. Za stanje naše demografije sami smo krivi...



Buđenje sa četiri

deseterca na usnama

Život naš je zamorno pitanje

Koje truje snove stvoru krotkom:

Hoće li me neko u svitanje

Probuditi poljupcem il motkom?


Zapis u svitanje

Dok sebe mučiš nauštrb zdravlja

Nesanicom, grižom i postom,

Nebo se, evo, kroz prozor javlja

Svetlošću kao hleb zdravom i prostom.


Traćenje vremena

U očekivanju aviona, voza, broda,

Zagledan u daleku neku kotu,

Traćim minute i sate, ko da

Ne pripadaju mom životu.


Opet bratstvo

i jedinstvo

Završeni su prljavi poslovi,

Obavljene radnje ružne i grube:

Poklaše se na nacionalnoj osnovi,

A sad se na sveljudskoj osnovi ljube.


Grad baksuza

Oči mi same zasuze

Kad vidim sve te baksuze

Što se po gradu presreću

Jedni drugima noseć nesreću