DALEKO od gradske vreve, u idiličnom miru Stare šećerane, pozorišni mag Ljubiša Ristić stvara svoj "let iznad sokolovog gnezda". Tako se zove ciklus novih predstava KPGT (s podnaslovom "Hrabri stari svet"), a sve će premijerno izaći tokom ovog leta. Četiri ličnosti o kojima se danas ili nedovoljno zna ili malo govori, potpuno su okupirale njegovu političku, intelektualnu i umetničku pažnju. Ali, već sada i pažnju svakog Ristićevog slušaoca: priča o Mabel Grujić, Hamiltonu Fiš Armstrongu, Dimitriju Mitrinoviću i Nikolaju Velimiroviću, kao i njihovom uticaju na odlučujuće tokove naše istorije, podseća na najuzbudljiviji detektivski roman...

* Kakav ćemo hrabri, stari svet videti na sceni?

- Taj hrabri, stari svet je sto godina ljubavi i mržnje Amerike i ovog našeg sveta, straha i nade, privlačnosti i odbojnosti - objašnjava Ljubiša Ristić. - Od žrtvovanja za Srbiju i Jugoslaviju, do bombardovanja 1999. godine. Od spasavanja Srbije i stvaranja Jugoslavije, do uništavanja. Srbija i Jugoslavija postaju i opstaju kao simbol opstanka SAD, kao evropske sile i svetske imperije.

* Kažete da postoji cela jedna istorija koja je kod nas, uglavnom, nepoznata?

- Ni u SAD nije naročito rašireno znanje o njoj. Kod naših istoričara i običnog sveta, razumevanje ovdašnje istorije najčešće se tumači kroz odnose s Rusijom i evropskim silama. Savršeno je potcenjena dramatična povezanost sa otomanskom i američkom imperijom, kao predominantnim regionalnim hegemonina, od propasti Vizantijskog carstva do danas. Naravno, i Rusija i evropske sile krojile su našu istoriju poslednjih nekoliko stotina godina, u naporu da postanu dominantne sile u dolinama Dunava, Save, Morave i Vardara. Odgovor na to čuveno "istočno pitanje", ipak je u rukama držala Turska, a zatim ga je preuzela SAD postajući svojom intervencijom u evropskim poslovima svetska sila. U oba svetska rata, SAD je ušla kada je Nemačka stigla na jugoistok i osvojila Srbiju! Ne kada je pala Poljska i Francuska, ili kada je Engleska ušla u rat, već kada je oba puta Nemačka zauzela put za Bosfor. Tada su i Vilson i Ruzvelt, uprkos ogromnom protivljenju u svojoj zemlji, ušli u evropski rat, čineći ga svetskim. Ova istorija i njeni čudni i neobjašnjivi paradoksi, stvorili su veze, neočekivane ličnosti na neočekivanim mestima.

ULOGA LIČNOSTI U ISTORIJI * DA li je slučajnost usmeravala našu političku sudbinu?
- Nema slučajnosti. Uloga ličnosti u istoriji ne sme da bude precenjena, ali ni potcenjena. Najbolji ljudi među Amerikancima i Jugoslovenima spasavali su Srbiju i stvarali Jugoslaviju.

* Koje ličnosti su stvorili ti "neobjašnjivi paradoksi"?

- Kralja Aleksandra Karađorđevića i Josipa Broza, na istom poslu i istorijskom zadatku. Tim paradoksom se niko do sada nije tako temeljno, pažljivo i hrabro, sa proučenim dokumentima bavio, kao Dragan Bisenić u svojoj knjizi u nekoliko tomova, koja se zove "Hrabri stari svet". Na jesen će izaći u Beogradu i, kasnije, verovatno u prevodima širom sveta! Imao sam privilegiju da pratim to istraživanje poslednjih desetak godina i zato predstave koje radimo ovog leta u KPGT korespondiraju sa godišnjicama, ali nikako nisu prigodne.

* Zašto ste ciklus predstava nazvali "Let iznad sokolovog gnezda" sa nedvosmislenom asocijacijom na čuveni američki film?

- "Let iznad kukavičijeg gnezda" je paradigmatični film, metafora kako Amerika vidi sebe - slobodnog čoveka u ludnici. Ova naša "ludnica" je takva da njenim nebom leti soko, tako bar kaže naš mit i čuvena knjiga "Crno jagnje - sivi soko" Rebeke Vest. To su ta dva gnezda iz kojih se gnezde ovo četvoro ljudi o kojima govorimo. Jedan je Nikolaj Velimirović, u poslednjoj noći pred oslobođenje Aušvica, sa četvoro sapatnika u logorskoj baraci. Nikolaju se čini da su ti logoraši zapravo Buda, Luter, Lojola i Raspućin. To je noćna mora i epifanija Nikolaja Velimirovića pred jutro slobode u Aušvicu. Njegov najbliži prijatelj, učitelj, saborac, inspirator i zao duh Dimitrije Mitrinović, zvani Mita Dinamita, junak je hagiografije koju ćemo izvesti polovinom septembra.

* Ni o njemu se ne zna dovoljno?

- Mitrinović je poznat našoj užoj kulturnoj javnosti po sjajnoj Palavestrinoj monografiji i još nekoliko stručnih radova, ali čak ni "poznavaoci" ne znaju o njemu osnovne stvari. U ovoj godini, niko, ni jednom rečju, nigde ga nije spomenuo kao šefa vojnog krila "Mlade Bosne" koji šefu književnog krila "Mlade Bosne", Ivi Andriću, šalje razglednicu kojom se budući nobelovac ponosi. Na njoj piše: "Učite engleski i čitajte Vitmena". To je isti onaj Mitrinović koji je kao nekakav Ješa Denegri onog vremena, smislio za Kandinskog i družinu "Plavog jahača" katalog i stvorio prvu izložbu u Minhenu. Taj isti Mitrinović biće prvi Evropljanin koji će izgovoriti reči "ujedinjena Evropa", pisac koji će tokom rata objaviti 40 kapitalnih tekstova u najvažnijem časopisu tog doba, "Nju ejdž" u Londonu, časopisa koji su osnovali Bernard Šo i njegovi fabijanski socijalisti. Mitrinović je 1914 - 1915. bežeći u London od nemačke policije koja je (za razliku od nas) o njemu znala sve, napisati pismo predsedniku Vlade Nikoli Pašiću u Niš. A u njemu će reći: "Dobro je i važno sve ovo što Velimirović, Meštrović i ja, svi mi, radimo u Londonu za srpsku i jugoslovensku stvar, ali će ipak naša sudbina biti rešena u Americi. Tamo moramo ići. Boriti se i agitovati, sticati prijatelje". U to vreme, ni u Srbiji, ni u SAD, ni u Evropi - niko osim Mitrinovića ne shvata kakva će biti američka uloga u evropskoj istoriji.

* Šta se, potom, dešava?

- U isto vreme kad piše Pašiću (koji je na njegovo pismo stavio opasku "dajte Mitrinoviću šta traži"), on piše i Slavku Grujiću i nudi se da ode kao lični sekretar kod "Gospođe", gde bi mogao biti od koristi. Slavko je sin Jevrema Grujića, sekretar Ministarstva spoljnih poslova Srbije, doktor sa Sorbone. Nikad nije odgovorio Mitrinoviću, a u SAD "Gospođa" je pozvala Nikolaja Velimirovića koji je održao 1915. godine sto dvadeset vatrenih beseda u 120 američkih gradova i skupio hiljade dolara, kao i hiljade dobrovoljaca.

* Ko je "Gospođa" i zašto je toliko važna?

- Gospođa je Mabel Gordon Danlop Grujić, ličnost za koju se u Srbiji u prepisci najvažnijih ljudi onog vremena govorilo jednostavno - "Gospođa". "Njujork tajms" o njoj piše kao o Amerikanki koja se sa ogromnom strašću bori za "usvojenu" zemlju svog supruga, srpskog diplomate, dr Slavka Grujića. Mladić pored nje, koga na jednoj fotografiji vidimo kako vojnu misiju srpske vojske vodi na važan sastanak u Belu kuću - zove se Hamilton Fiš Armstrong. Ovaj brucoš sa Pristona 1912. godine, zajedno sa najboljim prijateljem Alenom Dalsom, budućim prvim šefom CIA (posle jednog govora Mabel Grujić američkim studentima) - prijavio se da vozi kamion po makedonskim putevima. Raznosio je hranu, lekove i odeću narodu i vojsci u Prvom balkanskom ratu. On je unuk ministra spoljnih poslava, državnog sekretara predsednika Granta, i on će 1917. na Vilijams koledžu održati predavanja o budućoj zemlji Jugoslaviji.

KAKO JE NASTALA NESVRSTANOST * DAKLE, ljubavna priča Slavka i Mabel Grujić odredila je u dobroj meri tok istorije?
- Ta velika ljubav za jednog čoveka i njegov zavičaj metafora je jednog istorijskog procesa od kapitalnog značaja koji je za njenog života (1881-1956) doživeo uspone i padove, vrhove i ponore, da bi baš u godini Mabeline smrti ta predominantna uloga SAD, kao regionalnog hegemona na jugoistoku Evrope, zamenjena balansom i ekvidistancom prema obe velike sile, a koju će Tito postaviti posle Staljinove smrti i posete Hruščova Brionima - uz saglasnost obe te sile. Tako će nastati nesvrstanost i tako će već stari H. F. Armstrong neprimećen doći poslednji put u Beograd, povodom prve konferencije nesvrstanih.

* Taj isti čovek će sledećih pola veka, do 1972. godine, biti veoma moćan?

- Do te godine bio je u centru američke spoljne politike i obaveštajne zajednice kao direktor Saveta za spoljne odnose i glavni urednik časopisa "Forin Afers". Ispod njegovog šinjela izaći će svi Harimani, Kenani, Boleni, Donovani, Kisindžeri. Za sve to vreme on je i dalje sekretar "Gospođe", Mabel Grujić, i njihovog zajedničkog Srpskog fonda, Jugoslovensko-američkog društva prijateljstva, prijatelj i obožavalac Aleksandra Karađorđevića i Josipa Broza, nosilac najviših odlikovanja od obojice - o kojem niko ništa ovde ne zna!

* Vi kao levičar vidite SAD kao najvažniji faktor u stvaranju i jedne i druge Jugoslavije?

- Ameriku je u njenom imperijalnom pohodu na svet uvek zanimala čvrsta tačka oslonca na najvažnijem mestu, a to je evropski jugoistok. Svako ko je u stanju da u borbi sa evropskim imperijama, monarhijama, fašizmima, nacizmima,staljinizmima - obezbedi za SAD tu tačku oslonca, bio im je najbolji prijatelj i saveznik. Zvao se on antikomunistički monarh Aleksandar Karađorđević ili komunista i delegat Kominterne Tito. Za njih dvojicu, u borbi za svoj narod i zemlju, kao ni za Amerikance - nije bila presudna ideologija već stvaranje temeljnog interesa, snažne i ujedinjene zemlje, koja se može održati samo uz najjačeg saveznika koja ima jak interes da u tome učestvuje.

* Šta se onda desilo sa tom "tvrdom" američkom tačkom oslonca i interesom 1991. godine?

- Prvi put su je izgubili kada je ubijen kralj Aleksandar, drugi put deset godina posle Titove smrti, kada je promenjen svetski poredak. I kada su ni krivi ni dužni, dogovorima Rusa i Nemaca iza njihovih leđa, "srušili komunizam" i izleteli kroz evropski prostor, spasavajući bezglavo NATO izazivanjem rata u Bosni, bombardovanjem Jugoslavije, sve do današnje Ukrajine, raznih šarenih revolucija i svega što ćemo tek videti...

* U ovom trenutku, šta je interes velikih sila?

- Sve je isto. Stvara se balans, ali bojim se da ni jednima ni drugima za tačku oslonca više ne treba partner kao u vreme kralja Aleksandra ili predsednika Tita. Danas su imperije podjednako surove, ali i jače za takozvanu meku silu. Važnije im je da vladaju uz pomoć domaćih kadrova i resursa nego uz pomoć vojne sile kao što se to radilo u vreme "hrabrog, starog sveta".