SVETSKA pozornica knjige na početku 21. veka podeljena je na dva strogo odeljena, veoma nejednaka dela. Daleko pretežniji deo otpada na takozvanu zabavnu književnost. To je carstvo trivijalnosti koje neguje moćna industrija knjige posvećena jedino sticanju profita. Merilo kvaliteta jednog književnog dela tu je isključivo broj prodatih primeraka. Uz ovo postoji majušni zabran dela umetničke književnosti koja nipošto nemaju obavezu da se dopadnu što većem broju čitalaca. "Don Kihot", "Faust" ili "Braća Karamazovi" neće ništa manje biti remek-dela pošto ih do nogu potuče prodatim tiražom knjižuljak kakve televizijske voditeljke koja je rešila da obraduje svet svojim neuporedivim erotskim prisećanjima zaodenutim u prozno ruho.

Ovim rečima književnik Zoran Živković za "Novosti" daje presek stanja u kom se nalazi današnja književnost. Njegova proza, ovenčana i uglednom Svetskom nagradom za fantastiku, već decenijama je jedan od naših najboljih književnih "izvoznih proizvoda".

Kao počasnom gostu prvog Festivala fantastične književnosti "Art-Anima" danas će mu biti uručena nagrada za izuzetan doprinos popularizaciji fantastične književnosti u Srbiji.

* Kakav je status žanrovske književnosti sa elementima fantastike na domaćoj sceni?

- Glavna nevolja s domaćom "književnošću s elementima fantastike", kako ste je nazvali, jeste upravo to što je pretežno žanrovska. I sve dok bude takva, srpski književni establišment, nepokolebljivo odbojan prema svemu što nije stvarnosna proza koja se bavi velikim temama iz nacionalne istorije, moći će skrelićevski prezrivo da gleda na ovdašnju fantastiku. Ako bi, međutim, ambicije glavnine naših pisaca fantastike izišle iz žanrovskih okvira, establišment bi, hteo-ne hteo, morao da počne ozbiljno da ih shvata. No, ovaj prelaz sa žanrovskog na umetničko ne treba izvesti radi establišmenta već ponajpre stoga što je na području umetničke proze fantastika najplodonosnija, tu su njeni najviši izazovi...

* Prihvatate li podelu na "nisku" i "visoku" književnost?

- Bespogovorno. Strogo govoreći, zapravo, "niska književnost" je besmislica. Književnost je ili visoka ili uopšte nije književnost. Za "trivijalnu književnost" valjalo bi izmisliti neku drugačiju generičku odrednicu.

DIKTAT NESVESNOG * Spremate li novo delo?
- I sam bih voleo da znam odgovor na ovo pitanje. Ali moje nesvesno - to tamno mesto iz koga niče moja proza - nikada me ne izveštava o tome šta se u njemu sprema. Sve dok me jednog dana ne privede kompjuteru i ne počne da mi diktira...

* Kakvo mesto književnost zauzima u životu današnjeg čoveka i društva?

- Sve se manje čita, pa je i uticaj književnosti - visoke, naravno - sve manji. Posledice odsustva književnosti iz naših života sve su očitije. Stasavaju naraštaji kulturno sasvim zakržljalih jedinki koje su znatno pre konzumenti nego ličnosti. Zbog toga razne industrije - knjige, filma, lakih digitalnih zabava, brze hrane, bezalkoholnih pića - presrećno trljaju ruke.

* Koje tajne i izazove nosi naše vreme, kako doživljavate duh ovog doba?

- Što sam stariji, sve mi se više čini da živimo u vremenu neiskorišćene slobode. Nikada u istoriji civilizacije nismo uživali veću nesputanost. Zahvaljujući ponajpre internetu svako može da objavi ono što stvara, ne postoje više cenzori, ništa ne stoji na putu da se ispoljite kao umetnik. A ima li dičnijeg pregnuća od toga? Na internetu, međutim, neuporedivo je više šunda, kiča, smeća nego vrednih sadržaja. Kako izgleda, neograničena sloboda znatno je više pogodovala mračnim nego svetlim stranama ljudske prirode.

* Da li se umetnost danas ceni samo ako je zabavna, postoji li način da kultura ponovo postane važna?

- Umetnost, naravno, treba i da zabavi. Zar su slučajno najveći evropski romani - "Gargantua i Pantagruel", "Don Kihot", "Dobri vojnik Švejk"... - izvanredno zabavna dela? Oni, međutim, nisu najveći zato što su zabavni već zbog toga što imaju i jedan dublji, dalekosežniji, suštinskiji kvalitet koji potpuno nedostaje knjigama što bi samo da uvesele čitaoce. Kultura će postati važnija nego što jeste ako nam ne bude jedino do lake zabave, nego i do visova ka kojima možda književnost ponajpre vodi.

ŽIVO STVARALAČKO DOBA * KOLIKO vam znači priznanje Festivala fantastične književnosti?
- Kada dobijete nagradu ne za neko konkretno delo nego za "doprinos", "ukupno stvaralaštvo", "opšti umetnički utisak" ili već neku sličnu neodređenost, onda uz razumljivu prijatnost ide i nešto sete. Ovakve "nagrade rezimei" daju se, zapravo, kada se više mnogo ne računa na vas, doprineli ste šta ste doprineli, napisali šta ste napisali, ostavili utisak kakav ste ostavili. Ima nečeg nekrološkog u tome. Kao da se od mene više ništa ne očekuje. A ja još nemam ni šezdeset šest godina. U umetnosti kojom se bavim to je i dalje živo stvaralačko doba. Nadam se da ću bar još neko vreme nastaviti da doprinosim...

* Šta savetujete piscima početnicima u okviru svog kursa kreativnog pisanja umetničke proze, kako bi trebalo uspostaviti odnos sa današnjim čitaocem?

- Savetujem im da se uopšte ne obaziru na čitaoce. Ako budu vodili računa o tome šta čitaoci žele, ako im budu podilazili, neumitno će završiti kao pisci trivijalne proze kojima je jedino važno da im se knjige što bolje prodaju. Moj kurs kreativnog pisanja nipošto nije za mlade prozaiste s takvim ambicijama. Ja nastojim da polaznike uvedem u svet umetničke proze. I već na prvom času ih - sasvim pošteno - upozorim na sve nevolje koje ih čekaju.

* Šta im kažete?

- Navedem im čak četiri valjana razloga koji bi, zapravo, trebalo da ih odvrate od pohađanja kursa. Kažem im, pre svega, da ako im je do brze i lake slave, neka radije odaberu neki kurs koji nudi prečice ka književnom uspehu. Autori koje ja počinjem da oblikujem najbolje da na književnu slavu uopšte ne pomišljaju, a u svakom slučaju da joj se ne nadaju pre pedesete kada se tek postaje ozbiljan pisac. U međuvremenu - a to je drugi razlog - nipošto neće sedeti skrštenih ruku već će čitati što je moguće više. Nema boljeg kursa kreativnog pisanja od kreativnog čitanja velikih dela svetske književnosti.

Na trećem mestu je tužna okolnost da čak i ako stasaju kao pisci, u Srbiji nikada neće moći da žive samo od pisanja, moraće i nečim drugim da se bave da bi preživeli. Konačno, tu je i četvrti, najjači razlog. Otvoreno priznam polaznicima da ja nisam čarobnjak koji može da ih nekim štapićem proizvede u pisce - ako oni to već nisu, makar u zametku. Meni ovi razlozi izgledaju veoma uverljivi, tako da se uvek iznenadim što baš niko ne odustane od mog kursa. No, najvažnije je da niko od onih koji ostaju ne zažali zbog toga, uprkos svemu...