SVAKO vreme, svako doba, pa i ovo naše je puno senzacija, promena, novina. Skoro svakodnevno se prevazilazi ono što je juče bilo čudo nezamislivo, a danas je nešto sasvim obično. Ovo je vreme kompjutera, robota, satelita, interneta. Sutra će to već biti prošlost. Često smo skloni da hvalimo prošlost i da govorimo kako je bila bolja. To nam se čini jer smo u prošlosti bili mladi, a mladost je uvek lepša - kaže za "Novosti" pesnik Petar Pajić, ovogodišnji dobitnik nagrade "Desanka Maksimović" za sveukupni doprinos srpskoj poeziji.

Tokom celog svog stvaralačkog opusa Pajić je negovao zavičajnu i nacionalnu liniju, napisavši neke od najboljih rodoljubivih stihova i pesama u 20. veku. On je, kako je istakao žiri ove nagrade, čist lirik, koji na najbolji mogući načina spaja tradicionalno i moderno, istorijsko, intimno i metafizičko, težeći ka savršenstvu i besprekornom jezičkom izrazu, čistoti i harmoniji.

* Kako su u vreme vaše mladosti živeli pesnici, da li je poezija bila popularnija, provokativnija i važnija ili su se pesnici uvek žalili da imaju mali broj čitalaca?

- Poezija je uvek bila namenjena posvećenima. Po mom mišljenju, ona skoro uvek ima isti broj čitalaca. Ne verujem ni da je i u doba romantizma bila popularnija nego što je sada. Onda nisu postojali ni televizija, ni kompjuter, ni internet, pa su ljudi bili više okrenuti ka umetnosti. Vlastodršci su se tada više plašili umetničke reči nego sada. Ipak postoji razlika između onda i sada. Danas čini mi se ima više pesnika nego čitalaca. Svi pišu pesme, naročito romane. Dosta se govori i piše da živimo u vremenu poremećenih i pomerenih vrednosti, da na površinu izlaze razne "sapunice", a o pravim vrednostima malo se govori. Za poeziju ne bi bilo dobro da se po popularnosti nađe zajedno sa tim "sapunicama".

MOĆ GOVORA * PREDSTOJEĆI Beogradski festival poezije "Trgni se! Poezija", posvećen je Brani Petroviću. Kako pamtite ovog pesnika, koliko nam je i zašto važan?
- Brana Petrović je sigurno jedan od najvećih naših pesnika. Iako je otišao da ore nebesku baštu, ostao je svakodnevno prisutan među nama. On je bio i usmeni pesnik i to njegovo usmeno pesništvo se pamti i citira. Njegova "moć govora" će nas trgnuti da uzviknemo "Poezija!"

* Šta vas danas podstiče na pisanje?

- Svako stvaralaštvo, pa i pesničko jeste čin oslobađanja unutrašnjih stega. Da li ste gledali onaj film u kome dvoje mladih, devojka i mladić, odlaze povremeno pod most preko koga tutnje vozovi i vrište. Vrište iz sveg glasa nadjačavajući se sa vozovima i tako izbacuju iz sebe sva nezadovoljstva. Isto tako čovek kad mu je lepo peva. Poezija je i krik i pesma. Sve su to načini oslobađanja. Pesnicima je najteže, kako je rekao Brana Petrović, kad počnu "u jatima" da ga "napuštaju reči", a to se sa godinama dešava. Oslobađajući prostore u sebi, pesnici i umetnici uopšte, oslobađaju i prostore u svima nama.

* Da li je savremena poezija izgubila vezu sa živim jezikom i životom? Retko se "novi" pesnici uče napamet.

- Mislim da je kod nas prava poezija zatrpana onom pomodnom koja zbunjuje čitaoce. Objavljuje se sve i svašta. Svako ko može da plati, može i da objavi knjigu i kod najcenjenijih izdavačkih kuća. Čitalac ostaje zbunjen pred pesmom koju često ne razume ni sam autor. Normalno je da se čitalac oseća prevarenim. Međutim, naravno da u tom haosu nije sve tako. Poezija koja se danas kod nas piše na nivou je evropskih vrednosti. Naši pesnici ulaze u svetske antologije poezije upravo osećajući današnju žilu kucavicu i savremeni pesnički izraz. Iste reči koje se upotrebljavaju u različitim vremenima najčešće imaju i različita značenja. Sito vremena prosejaće sve to. Poezija liči na narod i društvo u kojem se stvara.

* Neki kažu da je nestankom kafana najviše izgubila poezija.

- Nestankom kultnih beogradskih kafana, najviše je izgubio sam Beograd. Uveren sam da se to nije slučajno uradilo. Učinjeno je to da bismo se oslobodili tradicije, prošlosti, sami sebe, da bismo "promenili svest". Zamislite da se sa Monmatra oteraju slikari a da se u tom delu Pariza otvore prodavnice cipela! Ne možete da zamislite. Naravno, ne mogu ni ja. Nije dozvoljeno da Beograd ili bilo koji drugi grad u Srbiji ostari, dobije patinu. Naši gradovi su uvek na samim počecima stvaranja gradova.

Što se tiče pesnika i kafana, pogrešno je vezivati poeziju za kafane. Ona se nije stvarala u njima. Zbog raznih anegdota i šaljivih zgoda vezanih za umetnike i kafane u kojima su se okupljali, pogrešno smo izjednačili pojmove pijanca i boema. Beogradska boemija uvek je samo doprinosila šarmu grada.

DOBRO DRUŠTVO * KOLIKO vam znači nagrada "Desanka Maksimović"?
 - Ona mi potvrđuje da nisam zalutao i da sam na istoj "stražilovskoj stazi" na kojoj su i Branko Radičević i Đura Jakšić i Miloš Crnjanski, kao i mnogi pesnici koji su ovu nagradu dobili ranije. Dobro mi je u njihovom društvu.

* Slažete se sa onima koji misle da poezija nije ni umetnost ni filozofija. Šta je onda ona?

- Poezija je poezija. Tako je bilo i u staroj Grčkoj. Aristotel u svojoj "Poetici" raspravlja šta je starije: filozofija ili poezija. Poezija je, u stvari, i umetnost i filozofija. Jednu kratku pesmu možemo doživeti kao da smo pročitali roman. Svaka reč u pesmi nešto pamti i otkriva svoju arhetipsku dubinu. Ako je reč prava onda je i pesma prava i tada možemo reći da je poezija istina. Poeziju treba umeti čitati. U školama bi bili korisni časovi kako se čita i tumači poezija. Čoveka je uvek više unutra nego spolja i da bismo se spoznali, čitajmo poeziju.

* U kakvom svetu danas živimo?

- Živimo u vremenu u kome je čovek kao pojedinac sve više sam, a sve manje samostalan. Kontrolisan je sa svih strana kao u Zamjatinovom romanu "Mi". Svetom ne vlada pravda već sila. Zaboravili smo reči svetog Jovana Zlatoustog: "Hristos je sa mnom, koga da se bojim?"

* Pamti vas čitaoci i kao vrsnog satiričara. Šta biste sada rekli iz tog ugla?

- Ova stvarnost je satiričnija od satire koju bi izmislili pisci i satiričari. Ona prevazilazi maštu pisca i zbog toga nije smešna već je tragična.

* Sve manje pažnje pridaje se kulturi i jeziku. Dokle će nas to dovesti?

- Kultura i jezik, umesto da budu tačke oslonca u svemu što radimo, našli su se na marginama, umesto da budu naši brendovi sa kojima se predstavljamo svetu, mi kao da ih krijemo i od samih sebe. Ukidamo časove srpskog jezika, a uskoro ćemo plaćati da nam bebe progovore prvo na engleskom. Imitiramo tuđe a zaboravljamo svoje. Razumemo zašto su drugi narodi patriote, samo nam nije jasno zašto bismo mi to bili.

* Da li ovakve nagrade teraju pesnika da podvuče crtu ili imate još neispunjenih snova?

- Nijedna, pa ni ova nagrada nije prašak za uspavljivanje.