SLUČAJ tinejdžerke Helene Hegeman koja je pre nekoliko godina prvim romanom munjevito osvojila vrhove nemačkih best-seler listi, a onda još brže dospela pod udar kritike, optužena da je plagijator, pokazao je da problem korišćenja tuđih ideja i citata u književnosti još nije zastareo.

Hajci na mladu autorku priključio se tada i nobelovac Ginter Gras, a ona je, ne krijući da je za roman koristila mnoge izvore koje nije navela, uzvratila da je staru generaciju pregazilo vreme.

Još je Bertold Breht isticao fundamentalnu labavost u pitanjima intelektualne svojine, govoreći da je za njega ideja autentičnog umetničkog dela zastarela u odnosu na tehničke mogućnosti reprodukcije. Na polju autorstva u literaturi, muke danas posebno rastu u nepreglednom svetu interneta.

- Posežući za tekstovima koji su dostupni u velikoj sajber galaksiji, mi i ne pomišljamo da su oni, kao i sve drugo u ljudskom svetu, proizvod nečijeg kreativnog duha i uma. Najpre zadovoljavamo svoju glad za informacijama, a potom se možda pitamo koliko smo preuzimanjem tuđih znanja nešto rđavo učinili. Jer, čim je nešto dostupno - to valja i uzimati bez zadrške. Tako, uglavnom, rade svi, pa ćemo tako i mi - kaže za "Novosti" književni kritičar Mileta Aćimović Ivkov i dodaje da ćemo na svako pitanje o tzv. grehu plagiranja, dobiti ovako sročene odgovore.

U SVEMU TRAŽIMO PREČICE U ŽIVOTU STASAVAJU generacije koje se navikavaju da čitaju knjige sa monitora, to je za mene recimo, još uvek problem. Nisam siguran da će pedeefovi zameniti knjige, ali sam siguran da će izdavači verovatno uskoro imati probleme sa tom vrstom piraterije. Lično, volim da kupujem knjige čak i onda kada bih mogao da ih imam u pedeefu i to ne samo zbog same knjige kao predmeta koji volim već i zbog ulaganja u izdavačku industriju, od koje, na neki način i živim - kaže za "Novosti" pisac Slobodan Vladušić i dodaje: - S druge strane, imaćemo problem i na fakultetima, jer se sve više susrećemo sa studentima koji se pozivaju na informacije sa interneta, koje su često poluistinite ili potpuno netačne. Ne mislim da je internet problem sam po sebi, već činjenica da neki ljudi prosto ne mogu, a da ne prave prečice u životu. Možda bi bilo dobro da se pozabavimo tim odnosom prema životu, tom potrebom da u svemu nađemo neku prečicu umesto da nešto pošteno uradimo - kaže za "Novosti" pisac Slobodan Vladušić.

I tu, po njegovom mišljenju, nema mesta za krupne reči opomene i prekora. U nerealnom sajber svetu, za kojeg neki kažu da je paralelan našem, sve što postoji pripada onom ko do njega ume i može da dođe. A način na koji će informacije i znanja da koristi, može da bude razložno problematizovan. Ka njemu treba upinjati prst kao polju moguće saznajne pronevere i intelektualne obmane.

- Svi danas preuzimaju sa interneta sve: đaci, studenti, pa i njihovi profesori. Niko to ne može da kontroliše ni predupredi. Treba unapred kazivati da internet nudi informacije, dok se znanje nalazi među knjigama. A kako živimo u dobu u kojem se informacije umnožavaju preko mere potrebe i smisla, to kazuje da je takva trka unapred izgubljena. A šta se može. Mora se štititi integritet humanističkih vrednosti i znanja - kaže Ivkov.

Ne može se, po njegovim rečima, sve pravdati postmodernom relativizacijom svih nasleđenih stabilizovanih vrednosti. Kada sedaju za kompjuter, ljudi bi trebalo da znaju da su pre njih drugi uradili mnogo i da su dužni da, svesno i odgovorno, manipulišu rezultatima njihovog rada, a ne da njime manipulišu kao sopstvenom svojinom.

- Još je Valter Benjamin pisao kako umetničko delo u savremenosti gubi svoju auru. Danas je tu auru izgubilo sve što je dospelo na internet. Jer, samo jednim klikom na tastaturi, promeni se svaki raniji poredak. Tako se čovek uči da živi bez pozitivnih emocija, bez svesti o vrednosti nasleđa i bez potrebe za bilo čim stabilnim, vrednim, svetim. A to znači da se ulazi u krug virtuelnog varvarstva. U informatičkoj eri vrhunsko znanje ostaće u rukama onih koji kontrolišu sredstva informisanja, a za druge će se nuditi šarene slike globalne zabave. I tako će prost svet najzad biti srećan: neće znati ništa, a imaće svega. Biće konzument, a ne proizvođač znanja. Biće večito gladna usta bez svesti o vrednosti. I, konačno, bez ikakve potrerbe za njom. Mi živimo apokalipsu prosvetiteljskog koncepta. Savremeni potrošač je homo idiotus. U takvom poretku visoka umetnost će, kao na početku, biti obećana društvenim i finansijskim elitama. Demokratski, jeftin pristup umetničkim znanjima i vrednostima, preseliće se u predele bledih sećanja i konačno, u zaborav! A to je valjda i cilj velikog brata postindustrijske ere - zaključuje Ivkov.