VOLETI i umetnički tumačiti ovaj naš balkanski svet, prepun strašnih protivurečnosti i stradanja, pun gadosti koje se ogledaju u nebeskim visinama, moguće je samo uz potpunu spremnost čoveka na ljubav bez ostatka i na podvižničku predanost. „Bez ljubavi, svako je uvijek na gubitku“, veli Meša u „Sjećanjima“; u „Dervišu“ je, pak, isticao „da je svaki čovjek uvijek na gubitku“; u svom životu, međutim, dokazivao je da ljudski gubitak može da se pretvori u dobitak onda, i samo onda ukoliko čovek u sebi neguje ljubav koja će ga kroz pustoš života smisleno voditi - rekao je u sredu Ivan Negrišorac, jedan od dobitnika nagrade „Meša Selimović“ za knjigu pesama „Kamena čtenija (izdavač „Orfeus“), koju 26. put dodeljuju „Večernje novosti“, na svečanosti u Narodnom pozorištu.

Ovaj autor je priznanje za knjigu godine podelio sa Slobodanom Vladušićem koji je nagrađen za roman „Mi, izbrisani“ (izdavač „Laguna“). Ovo je treći put kako nagradu dele dve knjige, ali prvi put da je ravnopravno zaslužuju pesnička zbirka i roman.

Salu nacionalnog teatra, već tradicinalno mesto za uručenje prestižne književne nagrade, ispunili su znameniti srpski pisci, raniji dobitnici „Meše“ - Rajko Petrov Nogo, Petar Sarić, Goran Petrović, Dragan Jovanović Danilov i Vladimir Kecmanović, mnogobrojni poštovaoci i poznavaoci kvalitetne književnosti, studenti... Jednu Negrišorčevu pesmu i odlomak iz Vladušićevog romana čitao je glumac Marko Baćović.

Nagradu, koja se sastoji od plakete-reljefa sa likom Meše Selimovića, Povelje i novčanog iznosa od 300.000 dinara, dobitnicima je uručio Ratko Dmitrović, glavni urednik i generalni direktor Kompanije „Novosti“, podsetivši okupljene da „Novosti“ nemaju časnijeg posla od akcije „Najplemenitiji podvig godine“ i izbora za nagradu koja nosi ime po velikom srpskom piscu Meši Selimoviću.

Ratko Dmitrović predaje „Mešu“ Vladušiću i Negrišorcu

- U zemlji u kojoj književnih nagrada ima više nego književnika, u kojoj se kao pisci predstavljaju i oni koji su više knjiga napisali nego što su pročitali, ovo je izuzetno značajna nagrada, i po onome čije ime nosi i po načinu kako se dodeljuje - rekao je Dmitrović.

Negrišorac je u nadahnutoj besedi istakao da Meši, sa pomenutom ljubavlju, nije bilo teško da se žrtvuje za svoja uverenja i da služi onom poslanju koje će ga dovesti do rečenica i čitavih dela koja i danas izazivaju naša ushićenja.

- Sa tom ljubavlju i sa spremnošću na žrtvovanje, on predstavlja jedan hristoliki lik koji sjaji na svim razmeđima koja pogađaju srpski jezik, književnost i kulturu, a idu linijama konfesionalnih i kulturoloških deoba. Taj Mešin sjaj uzdiže se u visine, blešti naokolo i čini da vera u preporađanje ljudi i ideja postaje sasvim očigledna činjenica našeg svakodnevnog života - rekao je Negrišorac u besedi koju ćemo objaviti u subotnjem dodatku „Kultura“.

Njegov mlađi kolega Vladušić, u svojoj besedi ukazao je na Selimovićeve tragove u svom romanu, podsećajući publiku na jednu scenu u kojoj Ahmed Nurudin pokušava da od kadije zatraži spas za nevino zatočenog brata, a kadija mu odgovara citatima.

Mešini laureati na okupu - Petrović, Danilov, Negrišorac, Nogo, Sarić, Kecmanović i Vladušić

- Nurudin ovako opisuje kadijin govor: „Onda sam pomislio da je zaista zaboravio sve obične riječi, i to mi je izgledalo strašno: ne znati ni jednu jedinu svoju riječ, ni jednu jedinu svoju misao, biti nijem za sve ljudsko, i govoriti bez potrebe, bez smisla, govoriti preda mnom kao da me nema (...).“ Da li u kadijinom govoru možemo prepoznati govor sa predizbornih kampanja, govor svetskih moćnika i njihovih njorld ide klijenata? Da li u kadijinom govoru prepoznajemo govor takozvanog običnog sveta, koji je umetnost i znanje zamenio za omamljivo brbljanje medija? Da li u tom govoru prepoznajemo rečenice iz knjiga, filmova, pesama, koji su se prodali, pre nego što su nastali? Da li u njemu prepoznajemo naklapanje kojim nas svet sprečava da izrazimo... šta? Isto ono što je želeo da izrazi i Ahmed Nurudin: lični bol koji je nastao iz osećanja nepravde - rekao je ovaj laureat.

NADA U USKRSNUĆE PROMIŠLjAJUĆI kulturu i tradiciju srpskog naroda u Crnoj Gori, Ivan Negrišorac je u „Kamenim čtenijima“ pokušao da nađe uzroke njegovih identitetskih lomova. U ovoj lirsko-epskoj hronici, u svojim monolozima, iskrsavaju pred nama znani i neznani junaci, počev od nepoznatog srpskog župana iz VII veka, do naših savremenika. Ispovesti mnogih, gotovo svih Negrišorčevih junaka, osenčeni su nadolazećom tamom, pred kojom se gube svi prividi i samoobmane, a njihove dileme, istrajnosti i verolomstva dobijaju prava imena. „Čtenija“, čitanja svetih spisa, ovde u značenju čitanja predačkih poruka, postaju svojevrsna liturgija, sa mnogo raspeća i sačuvanom tankom nadom u uskrsnuće. Ovo je knjiga kulturnog i duhovnog patriotizma - rekao je Aleksandar Jovanović, kao jedan od kritičara koji je dao svoj glas ovoj knjizi.

Upravo zato su, po Vladušićevom mišljenju, reči koje on ispisuje u prvom delu „Derviša“ toliko različite od onoga što govore kadija i muftija, od onoga što govore sve njihove današnje replike raznih konfesija, na raznim jezicima.

- Nasuprot tom brbljanju, Ahmedove reči su književnost. A književnost... to nisu reči kadije, koje se izgovaraju u vetar da se što pre razliju u svetu i nestanu u vremenu. To su reči koje mole da se gvozdenom pisaljkom urežu u kamen kako bi preživele svoje i svako drugo vreme. To su reči koje nastaju iz bola, i nepravde, pa zato slova u njima liče na ožiljke, koji su neizbrisivi. Svaki je pisac Jov - ranjavog tela i gnojavih guka - i Ahmed, koji sve to nosi iznutra. I baš kao što ni Jov ni Ahmed ne mogu da se nadaju milosrđu onih što ih okružuju, zato i jednom i drugom ostaju samo pisaljka i kamen, pero i papir, bog i čitalac. I nepregledna budućnost koja izmiče. Buduće vreme simbolizovano je nepreglednim sajber prostorom, svetom interneta i satelitskih komunikacija u kome se mešaju ljudski glasovi, reči, priče, video snimci, pesme, filmovi, serije.... To nije nikakav lažan, virtuelni prostor, već prostor odakle se ljudima upravlja kao figurama u video-igri. Istovremeno, međutim, taj sajber prostor može postati i zemlja slobode, ili onaj kamen ili papir na kome ispisujemo naše povesti, kada želimo da postanu ispovesti svih ljudi - rekao je Vladušić.


VIRTUELNA CIVILIZACIJA

ROMAN Slobodana Vladušića „Mi, izbrisani“ izdvaja se samosvojnošću, odnosno načinom na koji autor gradi sliku modernog sveta i kako vidi njegovu moguću sudbinu. Ta slika i sudbina uglavnom su u znaku negativne utopije koju uveliko već živi, hakslijevski rečeno, „novi vrli svet“ - rekao je Petar Pijanović. U tematskom središtu romana „Mi, izbrisani“, po njegovim rečima, nalaze se povezani svetovi, što pokazuje da autora zanimaju različiti nivoi stvarnosti - jedna je stvarnost zbiljska, a druga virtuelna.

- Kod Vladušića je ekranski svet simulakrum naše stvarnosti ili načina na koji živi današnji čovek. U toj vizuelnoj civilizaciji, prekodiranoj visokosofisticiranom tehnologijom i raznom opsenama, bolje: obmanama, virtuelni, internet-svet utopljen je u realni - rekao je Pijanović.

Negrišorac sa Delićem, Jovanovićem i Pijanovićem

*****

PETAR SARIĆ: SVEČANO


ZA mene je to bila zaista lepa vest na Brezovici. Negrišorac je moj prijatelj. To je razlog što sam danas u Beogradu i lepo se osećam. Ovakve svečanosti za mene mnogo znače, a nisam u prilici da im često prisustvujem.

RAJKO PETROV NOGO: ELITNO

RETKO se potrefi da Veliki žiri bude i elitan. Drago mi je da je „Meša Selimović“ došao u prave ruke - meni veoma dragom Ivanu Negrišorcu, kao jednako i Vladušiću koji je i u eksperimentu u sponi s tradicijom.

DRAGAN JOVANOVIĆ DANILOV: KAPITAL

DRAGO mi je da su „Mešinu“ nagradu dobili jedan odličan prozni pisac i jedan značajan pesnik, što je samo dokaz da značajnu literaturu mogu pisati tek ljudi iza kojih stoji veliki kulturni kapital. Obojica su i sjajni esejisti.

VLADIMIR KECMANOVIĆ: SABORCI

OVE godine sam posebno srećan zato što je nagradu „Meša Selimović“ dobio moj književni saborac Slobodan Vladušić, a drago mi je i zbog Ivana Negrišorca koji je naš stari kolega u Letopisu Matice srpske.