POSLE dve knjige eseja o filmu i književnosti, "Kraljevstva i izgnanstva" (2002) i "Rađanje kentaura" (2009), filmski kritičar, pisac i esejista Srđan Vučinić nedavno je objavio zbirku "Nezajaz". Iza neobičnog naslova kriju se različiti književni rodovi, priče i drame, koje je Vučinić pisao tokom poslednjih pet godina. U knjigu je, kaže autor, od mnogo većeg broja naslova uvrstio samo ono čime je lično bio zadovoljan. A šta je zajedničko pričama i dramama u "Nezajazu"?

- Na početku knjige nalazi se jedan Heraklitov fragment "Što budni gledamo - jeste smrt, a što u snu - jeste život". Tek kada sam završavao rukopis, setio sam se ovog citata. Pomogao mi je da shvatim zajedničku nit, a to je prevlast snolikog u čovekovom životu. Sve priče i drame imaju tu nit, a neke su direktno vezane za košmare i stanje polusna - objašnjava Srđan Vučinić.

Maštu čitalaca će, i pre čitanja knjige, "razigrati" neobični naslovi - "Nezajaz", "Razgovor sa Grajama", "Zlosan prvi", "Familija Umobol"...

- Naslovi su nastali spontano, oni mi se "javljaju" dok pišem. "Nezajaz" je reč koju Stanislav Vinaver koristi, prevodeći Rablea, za jedan lik. Setio sam se tog rešenja i shvatio da je to prava reč za neman u mojoj priči. Mislim da čovek, s vremena na vreme, treba i da "skuje" neku novu reč, da bismo izašli iz klišea kojima jezik operiše - objašnjava Vučinić.

Autor kaže da knjiga "Nezajaz" predstavlja neku vrstu fantastike koja nije žanrovska, već lična, snolikog tipa.

- Želeo sam da duhovne kategorije dobiju neko materijalno obličje, a ovaj metod nalazi se i kod pisaca koje sam voleo da čitam - kaže Vučinić i nabraja kao svoje uzore Kortasara, Borhesa, Šulca, Gombroviča.

Dve priče u "Nezajazu" jasno aludiraju na dva velika književna uzora, koja su Vučiniću poslužila za "Umetnika u gladovanju" i "Siromaha Jorika". Prvi je aluzija na jednu priču Franca Kafke, a u drugoj je glavna asocijacija, ali i glavni junak, Miloš Crnjanski.

- Pišući ove priče i drame nisam imao neke lokalne asocijacije. Davno sam digao ruke od praćenja ovdašnje političke i društvene scene, jer ne očekujem da se tu nešto dogodi bez korenite promene.

Mada je ideja autora bila drugačija, čitaoci su priče, poput "Nezajaza", razumeli na svoj način.

- Moja namera je bila da kroz priču o nemani Nezajazu predstavim globalni odnos čoveka prema prirodi, ali čitaoci su u ovoj drami "prepoznali" druge stvari. Ali, i to je u redu, jer kako je lepo objasnio Kami, "svaka metafora prevazilazi onoga koji je koristi".

Priče o ali koja guta ljude, umetniku koji se izgladnjuje pred kamerama, lovcu na košmarne snove, strašnim mitološkim čudovištima Grajama, na prvi pogled deluje kao "vodič kroz noćne more". Zašto nema malo više optimizma u knjizi?

- Pripadam onoj grupi ljudi koji misle da i to što je sumorno i pesimistično može imati pozitivan, katarzičan učinak. U popularnoj psihologiji to zovu "lečenje Šopenhauerom", što govori da i najgori pesimizam ima neki smisao. Čitanje Šopenhauera nekada može na čoveka da deluje blagotvornije nego mnogi optimistični projekti u filozofiji i društvu - objašnjava Vučinić.

Po njegovim rečima, stiče se utisak da se ispod tog preovlađujućeg optimizma koji se u celom svetu, a ne samo kod nas, nudi preko TV ekrana ili bestseler književnosti, zapravo krije veliki mrak i nihilizam.

- Nijedan od značajnijih pisaca nije mogao da bude preterano optimističan. Mogao je samo da se, kako je govorio Borislav Pekić, "ironijom brani od stvarnosti i života" - kaže Vučinić.


AUTORSKI FILM

VUČINIĆ je dugi niz godina član Saveta, a od 2012. i umetnički direktor Festivala autorskog filma, koji će se 19. put održati krajem novembra.

- Pokazali smo da se sa skromnim sredstvima, čak i kad vas ignoriše država, može napraviti kvalitetan festival. U Savet su uključeni naši najznačajniji reditelji srednje i mlađe generacije koji stoje iza programa, a izbor čine najznačajniji autorski filmovi iz celog sveta - objašnjava Vučinić.