MOĆ Njegoševog stiha i duha je upravo u tome što je u "Gorskom vijencu" sve kako je bilo. Kako sada jeste i kako će, po svemu sudeći, biti. Za razliku od nepismenog Francuza, koji teško da zna nešto od Molijera, nepismeni Srbi napamet znaju mnoge delove "Gorskog vijenca" - govorio je najlepši Vladika Danilo naše scene, glumac Danilo Lazović (1951 - 2006).

Godinu velikog jubileja, dva veka Njegoša, nije dočekao. Od njegove smrti, još je mnogo mutne vode proteklo Limom na kojem je rođen. Publika, pogotovo televizijska, ne zaboravlja ga: opet je s njom u likovima popularnih junaka repriziranih serija kao Šćepan Šćekić, Gagić ili Gušter.

Ne zaboravlja ga ni zavičaj, juče su u Priboju završeni prvi "Dani Danila Lazovića" na kojima su se studenti glume nadmetali u onome što je upravo on savršeno znao - kazivanju poezije. Da je mogao da ih vidi, možda bi ponovo rekao:

- Veoma mi je drago što se mlad svet vraća našoj tradiciji i duhu koji je davno potvrđen kroz Nušića, ili Hajduk Veljka, od koga su učili Buč Kasidi i Kid. Da se u obračun ne ide bez muzike i da se žene ne ostavljaju nigde, jer će odmah neko drugi da ih uzme. Zato sve to ide zajedno...

Rođen je u Brodarevu, školovao se u Priboju, a Akademiju je završio u Beogradu 1974. godine. Prvu zapaženu ulogu imao je u kultnoj seriji "Otpisani". Usledila su i mnoga filmska ostvarenja (debi u "Vrhovima Zelengore"), a u pozorištu je briljirao već u svojoj 24. godini u ulozi Vladike Danila.

Igrao je komesare i komandire, građevinske radnike i milicionere, inspektore i imperatore. Bio je i general Peko Dapčević i Aleksandar Ranković, Josif Pančić, Milutin Bojić, nezaboravni Žikica Jovanović Španac. Široki dijapazon najrazličitijih likova bojio je osobenim koloritom, po pravilu jakih ličnosti. Možda je njegov dar najbolje okarakterisao reditelj Sava Mrmak, s kojim je često radio na televiziji:

- Malo je glumaca koji u jednom žanru uvek uspevaju da budu drugačiji. Neki veliki glumci samo su menjali odela, a Lazović je od onih koji je ispod iste uniforme nalazio uvek drugu psihu.

ETNIČKO ČIŠĆENJE - NAJMANjE tri miliona Srba je najureno, sjureno sa imanja u - nemanje. Iz pašnjaka i voćnjaka
 - u dvosobne i trosobne stanove na Novom Beogradu. To je jedno od najsurovijih etničkih čišćenja
 - verovao je Lazović.

Tokom tridesetogodišnje karijere, kao član Narodnog pozorišta, na ovoj sceni ostvario je mnoge blistave role, ali i u Ateljeu 212 i Zvezdara teatru. Za Iliju Pevca u predstavi "Novo doba" (BDP) Siniše Kovačevića dobio je 1989. godine Sterijinu nagradu, a statuetu "Ćuran" za maestralnu kreaciju u "Klaustrofobičnoj komediji" Zvezdara teatra.

Za pomoć narodu koji živi na Kosovu i Metohiji pripala mu je arhijerejska zahvalnica Srpske pravoslavne crkve.

- Istina je da sam na baštini svega onog što je patriotsko i da nemam posebno razumevanje za samoprezir, koji je uobičajen kod raznoraznih beogradsko-podgoričkih krugova. Naravno, on je vrlo unosan, ali je ispod časti - govorio je Danilo Lazović, ističući da su mitske istine jedine prave i da je vino manastira Dečani mnogo bolje od kiselog francuskog...

Dečački inatno najavljivao je da se sprema da ide na vašar u Topoli sa decom i sestrićima u narodnoj nošnji, jer "ako može Šon Koneri da obuče suknjicu", može i on "jelek i anteriju". Stizao je da se posveti i "funkciji" direktora Srpskog kulturnog centra u Banjaluci i postane idejni tvorac Banjalučkih letnjih igara (koje je dovodio u Beograd), gorljivo se zalažući da se svi Srbi barem jednom godišnje okupe na jednom mestu.

Kao u svemu netipična glumačka pojava, retko je davao intervjue i retko sedeo u pozorišnim bifeima, govoreći da nema vremena da se bavi beogradskim zabavama i klubovima. Živeo je s prirodom i porodicom (suprugom i četvoro dece) ispod Avale, bavio se ovčarstvom i vodio veliko domaćinstvo u vreme najveće popularnosti. Jer, mislio je da "mnoge za život važne stvari ne mogu da se spoznaju ako niste u prirodi, od koje se sve uči i od koje sve potiče"...

Teško je ne setiti se ovog, koliko prkosnog toliko i senzibilnog umetnika. Zavičaj će to od sada raditi svake godine, a pred TV gledaocima malo-malo, pa će nanovo oživeti neki njegov junak. Između ostalih, i onaj robusni Šćepan Šćekić koga je pravio po uzoru na svog strica Dušana, i kroz koga je "pokazao svu superiornost dinarskog mentaliteta i tamošnjeg sveta nad urbanom zabavom". Neka za kraj (i nadu), ostanu ove Danilove reči:

- Vreme, kao svako vreme, naklonjeno je Srbima. To tek kasnije shvatimo. Ponekad nam se čini da nismo miljenici vremena. Ponekad biva velikih kiša i grmljavina. Ali, kad sve prođe, kad se podvuče crta, shvatimo da smo bili i njegovi miljenici...