DOK beogradska publika duže od deceniju iščekuje da vidi dela Mrđana Bajića, istaknuti vajar se našao u ulozi selektora vajarske kolonije "Beli venčac", u okviru manifestacije "Mermer i zvuci" u Aranđelovcu. Skulpture od venčačkog mermera, po njegovom izboru, vajaju britanski umetnik Ričard Diken, zatim Radoš Antonijević i bračni par Jelica Radovanović i Dejan Anđelković.

- Diken je jedan od ključnih skulptora ovog doba - kaže Bajić. - Smatrao sam i da značajni domaći autori treba da dobiju šansu da urade monumentalni rad u trajnom materijalu i da to ostane kao apsolutna slika njihove trenutne potentnosti. Izabrao sam Radoša Antonijevića i umetnički par Anđelković - Radovanović.

* Jesu li umetnici ispunili vaša očekivanja?

- Radovi će biti izvanredni. Na neki način fokusiraju potpuno različite polove u skulpturi uopšte, ali i ovakvom materijalu.

* Kako je došlo do saradnje sa Dikenom?

- Kada je 2006. došao u Beograd na razmenu profesora dobio je ponudu iz JP "Beogradska tvrđava" da napravi nešto za Kalemegdan. Na moje zadovoljstvo, predložio je da to bude naš zajednički projekat. Projekat izgradnje pasarele između Beton hale i Beogradske tvrđave, koja bi se završila skulptorskim punktom naišao je na ogromno interesovanje tadašnjih gradskih vlasti. Prošli smo kroz sve faze, dobili sve dozvole.

NEPRILAGOđENI STAVOVI * Nekoliko puta ste predlagani za akademika, šta mislite šta je razlog zašto vas nisu izglasali?
- Olga Jevrić me već nekoliko puta predlaže za članstvo u toj instituciji, poslednji put i uz većinsku podršku odeljenja. Činjenica da neko čiji opus neopisivo cenim konstantno ispoljava taj predlog veoma mi imponuje. Možda zbog mog rada, možda zbog mojih stavova koji, nežno rečeno, svakako nisu u skladu sa dominantnim političkim stavovima ove institucije - taj predlog ne prolazi. Nema tu nikakve naročite drame: negde ste dobrodošli, a negde niste dobrodošli, ali da bude sasvim jasno - ja svakako ni rad, ni stavove, neću ni menjati, niti prilagođavati.

* Pasarela, ipak, još nije sagrađana...

- Na jesen će u izdanju "Beogradske tvrđave" izaći knjiga u kojoj će naš projekat biti potpuno elaboriran. I to je rezultat našeg rada. Živimo u zemlji u kojoj se često menjaju i politike i strategije, tako da je teško predvideti da li će ova pasarela ikada biti sagrađena.

* Koliko bi koštala realizacija tog projekta?

- Samo na konkurse, koji su nekoliko puta raspisivani i nikada nisu realizovani, potrešno je novca koliko je bilo potrebno da se ovaj projekat realizuje.

* Prošle godine trebalo je da imate izložbu u staroj Vojnoj štampariji, zašto ste odustali od toga?

- Vojna štamparija je potencijalno fantastičan prostor koji daje dobar parspatu za umetnička dela. Poluporušen, sa fantastičnom gabaritnom situacijom, adekvatan je velikim radovima koje sam nameravao da pokažem. Sakupili smo samo deset odsto potrebnog novca, pa izložba nije urađena. Poslednji put samostalno sam izlagao u Beogradu u Paviljonu Veljković 2001. godine.

* Može li beogradska publika, ipak, da se nada vašoj izložbi?

- Svakako da to planiram. To će biti istog trenutka kada u našem gradu bude postojao adekvatan prostor u kome možete postaviti više od nekoliko radova. U nekom sam uzrastu kada nameravam da pravim malo krupnije poduhvate. Međutim, takvi prostori gotovo da ne postoje. A ukoliko i postoje, nekako su institucionalno neaktivni, zamrli ili arogantni, ili ... I u drugim svetskim metropolama nema više redova ispred bioskopa, pozorišta, ali su ogromni redovi ispred galerija i muzeja.

* Šta vas kao umetnika u poslednje vreme posebno provocira?

- Bez obzira na to što toliko dugo nisam imao izložbu, radim više nego ikada. Na jesen će u ediciji "Kolekcije Vujčić" izaći knjiga o meni. Ona je na neki način nadomeštaj svih izložbi koje u Beogradu nisam imao. Glupo je da prepričavam radove, smatram da je zadnjih nekoliko godina najproduktivniji period u mom opusu.

* Šta se dogodilo sa vašom idejom o Jugomuzeju, je li i to opet ostalo mrtvo slovo na papiru?

- Jugomuzej postoji kao jedan virtuelan projekat, konglomerat radova koji sam poslednji put pokazao 2007. u Veneciji. Nisam imao preveliku ideju da će u gigantskim merama profunkcionisati. Započeo sam ga u trenutku kada je celokupna istorija i memorija koja se tiče te prethodne zemlje bila odbačena od svih novonastalih zemalja. Bila je potisnuta i uništavana, kao nešto što nikome ne treba. Imao sam potrebu da tu memoriju sa ciničnim otklonom dovedem u polje vidljivosti. U međuvremenu stvari su se promenile. Opustila se ta prvobitna nacionalistička magma koja je mislila da će tako što će negirati sve što je postojalo u stvari verifikovati sopstvenu veličinu.

* Dok su se drugi odricali socijalističkih ideja, vi niste, šta je sa vašim petooktobarskim idealima?

- Bilo to danas popularno ili ne, jedino vreme u mom životu, kada sam se identifikovao sa vlašću i njenim idejama bilo je od 5. oktobra do ubistva premijera Zorana Đinđića. Ali, ideje koje su tada kolale osule su se u ličnoj promociji nekih ljudi koji su obećali da će nas voditi u dobrom pravcu, a brinuli su više o sebi, ili svojim interesima. Raspršile su se u partijama koje su obećale emancipaciju, a postale su interesni karteli. Rastočile se nekoj vrsti razočaranosti koja kola svuda okolo.

OPROSTILI MILIONE * Poznato je da država sve manje ulaže u skulpturu u javnom prostoru, da li bi veće oporezivanje investitora nešto popravilo?
- Civilizovane države smisle su način da to realizuju. U Francuskoj i Nemačkoj svako ko investira u izgradnju je obavezan da uloži jedan odsto te investicije u nešto što estetski komunicira sa spoljnom površinom, ljudima koji tu prolaze, zajednicom u kojoj postoji. Kad pogledamo šta je sve izgrađeno tokom devedesetih i dvehiljaditih i kad to preračunamo u kvadrate, shvatite koliko smo para oprostili našim bogatašima. Sistemski zakoni se kod nas teško zapate, to je teško i ovaj osmisliti.

* Rekli ste da od 5. oktobra do danas nije ostao kamen na kamenu...

- U ovoj zemlji se dnevno menjaju politike. Ne postoji više neka celina sa kojom bih mogao da se identifikujem i da verujem u nju. Pokušavam da ulovim bilo koju dobru nameru i da je na neki način podržim. Ne vidim na obzorju velike ideje koje bi me povukle da im verujem. Verujem jedino u ispravnost toga da čovek ono što mu je dato radi što je najbolje moguće. U mom životu više neće biti nikog zbog koga ću šetati ulicama, zviždati i zarad ideje precrtati pet godina sopstvenog umetničkog delovanja.

* Ima li smisla u ovakvim uslovima baviti se umetnošću?

- Bilo bi glupo da svi prestanemo da se bavimo umetnošću, jer uslovi nisu dobri. A nešto ozbiljno škripi. Od malog budžeta za kulturu, do neprofesionalnog vođenja institucija. Na sreću,svoj rad plasiram u inostranstvu. Ali, loše se osećam, jer predajući na Likovnoj akademiji na neki način dajem dezinformaciju mladim ljudima. Mada im kažem da ih slabo šta čeka posle fakulteta, ipak ih nekom energijom i potpaljivanjem umetničke vatre usmeravam na put koji je sasvim neizvestan.

* Smatrate li da je to što su Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti godinama zatvoreni poraz države?

- To je i poraz grada koji se zove Beograd. Neoprostivo! Da se u jednom pozorištu zatvori mala scena, eksplodirala bi pozorišta. Opet smo mi, koji se bavimo vizuelnom umetnošću, krivi zbog toga. Ne protestvujemo. Ali ta ravnodušnost, sa druge strane, pokazuje i da su se te institucije odrodile od osoba čije bi interese trebalo da zastupaju. Kad strancima koji posle šest godina dođu u Beograd kažete da najveći muzeji i dalje ne rade, smatraju da smo mi pomalo divlja sredina. Ali ko se kod nas više sekira oko toga?! To je prosto jedna loša novost, koja traje i više nikog ne potresa.

* Da li je samo država odgovorna za to?

- Moja generacija je sigurno dobrim delom odgovorna za sve. Nekoliko puta je dobijala priliku da vodi ovu zemlju, pa je to neuspešno uradila. Dobijala je priliku da vodi kulturu ovog grada ili zemlje, pa su i to neuspešno obavljali. Lako je iz prikrajka kritikovati. Svako se valjda prijavljuje da radi ono za šta je ubeđen da će raditi valjano. Ipak, zamolio bih one ljude koji ne znaju da rade to za šta se prijavljuju, da se sklone.

* Poslednjih godina nema ni državnog otkupa umetničkih dela za muzeje?

- Verovatno će ga nekad biti, ali pitanje je hoće li se u umetnosti standardizovati ono što je valjano ili će se umetnici i dalje izvlačiti iz partijskog ključa ili priče o nacionu. Inače, pre nekoliko godina mi je u okviru gradskog otkupa uzet jedan rad za MSU. Od tada čekam da neko dođe da ga preuzme ili makar registruje.